ВУК У крвотоку твоме кључа бела пена, усне нагриза, и ти је зовеш жар. Није ватра. Има ли чега у набреклости жила? Физика преточена у додир није нужно милина. Ко ти даје за право да тврдиш да те у другоме више има? Ноћас ће у хуцима, јер овде су речи ређе звук. Умрети лаж оживела у мук. Чељуст ће твоју послужити мојој, не као љубавни дар, већ као љубављу раздеветану лаж. Клештима лупаћу ти зубе при удару клатна, јер треба имати ритма, чак и кад се ломи. Чак и кад су снови. Пред зору ће крик осванути нем, уклесан у дрво од ког фруле неће бити, оваплоћен у плоду у ком ћемо Пана скрити. * * * Дођи. У михољско лето. У рану јесен. Преваспитај јутра. Начини тако да ноћи буду паметније. Ја ћу ти то дозволити. Немој ми отети мене. Онда нећемо имати нас. Ја бих са кровова радо у приземља, мораш ми опростити по који спрат. Иди. Кад зима проспе прве пахуље по твом капуту, и кад се у твоје груди настане друге жене. Понеси ме. У постеље каљаве од зноја, мирисне од пожуде. Кад се вратиш. Познаћу те још једном, пространством напетих нерава. Не остављај ме. Празним зидовима, празним листовима, и постељама које то никада нису, али празне душу. | АМАНЕТ ДИМА Кликери у башти слеза, пробуражени трбуси. Ливада твог детињства. Сан о јединству, или кнедла у грлу наших очева. Закрпе на постељама, твоје и моје мајке. Наша љубав, послератна. Режија је потомка ничије земље. Очи са друге стране астала, упрте у границе, снебиване у помисли њиховог преласка, и оних прелазака у нама. Загасла сунца на капцима, уморна од далековидости, рађају се у боли чамотног јутра, док нечиста крв слива се у пете оних који одлазе. Али куда? Може ли се још отићи? Барут смо и варница очима оних жедних земаљског мира. Бесом избраздано лице, и крвав додир под опсадом туђих руку. Гину. Растрзане наде. Заборављена вера и проћердано наслеђе. Коме ме остављаш? Њима. |