http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                14 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




О младима је реч
 
О издаваштву кроз сатиру





Пише: 
Марко Јуришић




Случајни успех

 

Михаило Обмановић и Тихомир Лажић, у друштву познатији као Мика и Тика, били су два, сасвим обична и просечна човека. Занатлије без посла по струци, без пребијене паре у џепу, без икаквог образовања у глави, разумели су се у културу као Робин Худ у митраљез. Лутали су овом земљом тражећи посао, добро вагали сваки динар који потроше и прежвљавали као и многи други, сналазећи се.

Мика је одувек знао да је рођен за неке велике ствари. Сматрао је да је рођен да уради нешто оригинално, да нешто открије, изуме, нешто што пре њега нико није. Сваки дан свог живота је барем по неколико минута размишљао о томе, а све, разуме се, у циљу доласка до било каквог новца за преживљавање, јер је живео веома тешко. Ни његов пријатељ Тика није у својим сањарењима заостајао за њим. Данима би често заједно маштали о томе како би било лепо седети у фотељи и ето тако, из ничега, напросто згрнути педесет или сто хиљада динара и трошкарити док се новци не потроше. А кад се потроше, онда опет. Покушавали су на разне лаке начине да дођу до новца, али би до њега увек долазили истоварајући џакове, копајући канале, цепајући дрва, уносећи угаљ.  Напросто, они ништа друго нису ни знали да раде.

Тако је њихово физикалисање трајало из године у годину, све док једног дана у глави Михаила Обмановића није засијала лампица генијалности. Како је он дошао на ту идеју и како је могао бити сигуран да ће успети, то ни данас никоме није јасно. Само је Мика једног јутра позвао Тику својој кући, на пословни састанак. Идеја је била ту и требало ју је разрадити. Успех загарантован.

─ Видиш, Тико ─ поче он, испијајући чашицу ракије ─ ти и ја смо свашта покушали да радимо, само да бисмо преживели. Али ништа није вредело. Продавали смо кокице, правили кључеве, помагали геометру, али смо на крају увек завршавали у неком каналу са лопатом у руци. Нема посла у којем се нисмо опробали. Или ипак има. Има, мој Тико, постоји посао у којем се ти и ја нисмо опробали, а у којем нам је успех загарантован. Тај посао се зове култура.

Тика истог тренутка прште у смех. Смејао се и гледао свог пријатеља, очекујући да ће овај сваког тренутка рећи да се шали. Али је Мика био смртно озбиљан. Видевши га како смртно озбиљног лица игнорише његов смех и гледа у једну тачку, и Тика се уозбиљи.

─ Уметност, књижевност - настави Мика. - Ја сам само једну књигу у животу прочитао, Приче о борби и Титу.

─ А ја Чаробни Самарчић -  убаци се Тика.

─ Али нас то упште не спречава да се бавимо књижевношћу, зар не? И не само да можемо да се бавимо, већ можемо да будемо и веома успешни у томе!

─ Како, друже мој ─ завапи Тика ─ просветли ме, молим те, како, за име бога, намераваш тиме да се бавимо? Па ми ништа не знамо! Ми жуте банке у џепу немамо! Ми никога из тог света не познајемо! Једино што смо у животу написали јесте име и презиме на месту за потписивање! Заједно смо две књиге прочитали и ти кажеш да можемо да се бавимо књижевношћу! Ајде сад, флашу ми пољубим, реци ти мени, како?

─ Пажљиво ме слушај ─ рече Мика. ─ Знам да све ово што ћу ти испричати делује као научна фантастика. Знам да све делује смешно као виц. Знам да нико нормалан не би ни у лудим сновима сањао да је тако нешто могуће, али ипак, могуће је. И чак је веома вероватно. Сви ти наши недостаци, које си управо набројао, су истинити. Ништа ниси погрешио, сем што на једну ствар ниси обратио пажњу. Стање у држави је такво, да све то што си ти сад набројао нама није ни потребно. И без свега тога ми можемо успешно да се бавимо књижевношћу.

─ Како? – крајње очајним тоном упита Тика.

─ Имај на уму да је све ово само експеримент. Дакле, све треба испробати, окушати, покушати и видети шта ће од свега тога испасти. Али, оквирно, ево шта нам је чинити. Данас, у Србији, постоји много младих писаца, много младих песника. За њих нико никада није чуо. Они немају прилику да своја дела објаве. Часописи су за њих затворени, они баратају само са великим именима. О издавачким кућама да не говорим. Они код издавача немају шансу. Већина им се чак и не обраћа, знајући унапред да ће бити одбијени. Нико од њих нема пара да сам објави своју књигу, своју збирку песама, јер то кошта много. Е, ту ми наступамо! Ми нећемо да им узмемо много пара, узећемо им мало. Али, од много људи по мало пара, испадне за нас много пара, схваташ?

─ Уопште те не схватам – рече Тика.

─ Ствар је проста. Тражићемо од њих да нам пошаљу своје песме, па ћемо их затим објавити.

─ Ми ћемо објавити њихове песме? Како, чиме? Откуд ти идеја да би они нама послали своје песме? Чиме да платимо објављивање кад ни за леба немамо? Ти си, Мико, начисто одлепио.

─ А зашто ти мислиш да они нама не би послали своје песме, реци ми?

─ Ма, човече, погледај нас! Ко смо ми да они нама шаљу поезију? Па сам си малопре рекао да си у животу прочитао само једну једину књигу! Ко ће теби да пошаље песму? Шта ти знаш, црни човече, шта је песма?

─ Па, у праву си опет, ја појма немам о поезији, али они то не знају, схваташ? Они појма немају ко смо ми. Они не знају да ли смо ми доктори наука, или смо бескућници, или смо и једно и друго, разумеш? Када распишемо конкурс, они ће се на конкурс одазвати, не питајући ко га је расписао. То их чак неће ни интересовати. А и да их интересује, неће моћи да сазнају.

─ Добро, разумем, рецимо да си у праву. Рецимо да ти они и пошаљу своје песме. А шта ћеш да радиш ако ти се на тај твој конкурс јави петсто песника? Хоћеш све њих да објавиш?

─ Нећу, наравно да нећу, таман посла. Објавићу половину, или трећину, зависи. Објавићу само оне најбоље.

─ Најбоље! - узвикну Тика.  ─ Па ти, луди човече, мораш да платиш некога ко ће одредити које су песме најбоље! Ко ће то да одреди? Ти, са једном прочитаном књигом? Мораш платити некога ко се у те ствари разуме, а од чега ћеш да га платиш, геније? Како си мислио то да изведеш?

Сада Мика поче искрено да се смеје, задовољан утиском који је оставио на свог друга. Смејао се и тапшао га по рамену, веома поносан на свој смели план.

─ Е, Тико, баш ми је драго што си насео! То ми говори да је мој план веома успешан!

─ На шта сам насео?  ─  упита бесно Тика.

─ Па на то, да ћу објвити најбоље песме! Слушај, Тико ─ Мика се одједном уозбиљи и поче ужурбано да прича ─ ја овај конкурс не организујем да бих промовисао тамо неку дечурлију и да бих лупао главу око тога ко је од њих најбољи. Мене боли уво ко је најбољи, ја хоћу да им узмем паре, схваташ? А и ти, ваљда, са мном! Паре су циљ, схвати то већ једном! Није ово никакво уметничко надметање, него зарада! Борба за голи живот!

─ Па, хоће ли тај конкурс имати победника? Неће ти нико послати песме ако не буде било победника.─ Наравно да ће га бити! Нек победник буде први који пошаље песме! Или нек буде послењи! Или ти једноставно извуци неки лист са гомиле, прочитај име и реци ─ ово је победник конкурса! ─ крај приче, нема ту шта да се размишља! Или, ако ти знаш некога ко пише песме, реци му да пошаље, па ћемо њега ставити за победника, и решена ствар! Какви те победници спопали, молим те! То је важно за ту децу, па ако им је важно, даћемо победника, ко да је то неки проблем, рећи да је тај и тај победио! Не мислиш ваљда стварно да ћу ја да прочитам и једну једину песму која на тај конкурс стигне? Ако тако мислиш, онда си ти глупљи него што сам очекивао.

Тика је ћутао и размишљао о свему што је чуо. Још увек није видео како овај план може да успе. Све што је Мика до сада испричао, имало је смисла и за неке друге људе би можда и било изводљиво. Али он није видео како би они то могли да изведу. Јер, и да се све оствари онако како је његов друг предвидео, и даље остаје један проблем, највећи и, како ствари стоје, нерешив. А то је новац. Од чега платити штампање књиге? То, знао је Тика, много кошта. То би био проблем чак и за људе који имају стални посао, сигурну, редовну зараду.  За њих двојицу, који преживљавају радећи све што стигну онда када пронађу посла, такво нешто би било неизводљиво. Па чак и кад би имали пара да покрију трошкове штампања, био би то ризик који се не би сме прихватити.

Тика најзад проговори:

─ Све то што си смислио, није нелогично. Признајем, има смисла. Али, од чега ми да платимо штампање књиге? Како те трошкове да покријемо? Па рецимо и да их некако платимо, рецимо да пронађемо неку штампарију која би нам штампала књиге на вересију, да нас мало сачека за паре, шта ће бити ако ми те књиге не успемо да продамо? Шта ако на продаји књига не будемо зарадили ни толико да покријемо трошкове штампе? Шта ће тада бити?

Видевши Тикину искрену забринутост, Мика још искреније поче да се смеје. Смејао се готово хистерично, сваким замахом главе и покретом руке или ноге одајући колико је поносан на свој генијални план. Видело се да има још неког кеца у рукаву, којег тек намерава да изнесе.

─ Ништа простије од тога, друже мој једини! ─ узвикну Мика. Ништа простије!

─ Објасни ми, молим те, ништа не схватам.

─ Питаш одакле нам паре! Ми немамо пара, то је јасно! Дакле, платиће они!

─ Који они?

─ Па песници! Платиће штампање књиге, и то унапред, веруј ми на реч!

─ Мико, ако сам до сада делимично сумњао у твој план, сада сумњам у потпуности. Ко је луд да ти унапред да паре за тако нешто? Ти стварно мислиш да су они луди ако мислиш да би тако нешто урадили.

─ Нису они луди, драги мој, никако! Они су очајни! Пази сад! Поставићемо на интернет оглас – Расписује се конкурс за поезију! Када кажеш конкурс, ту се већ подразумева да неко за нешто конкурише и да самим тим има и конкуренцију, зар не? То даље сугерише на такмичарски карактер целе ствари. Даље, кажеш да учесници, назовеш их лепим именом, учесници, треба да пошаљу по једну песму! Или две, или три, или, колико ти је ћеф! Онда лепо кажеш како имаш стручни жири ─ при том се Мика још једном од срца насмеја ─ и да ће тај жири од пристиглих радова да изабере најбоље! Они, опчињени такмичарским значењем речи конкурс ни појма немају да ти блефираш и да никакав жири немаш. Затим, у огласу јасно кажеш да ће се најбоље песме штампати у једној заједничкој књизи која ће се звати – мораш да смислиш неко лепо име, примамљиво – Победничке песме са конкурса! Зар не звучи примамљиво, признај? Тиме им јасно стављаш до знања да су они, самим тим што су се нашли у књизи, већ победници! А ретко ко може одолети искушењу да се назове победником! Не срећу се они сваки дан. Или, књигу назовеш Зборник радова са конкурса и при том нагласиш да су то песме које су се својим квалитетом издвојиле од свих осталих и тако се заслужено нашле у зборнику. Знам шта ћеш да питаш сада, не, нема везе да ли су те песме квалитетне или не, то је потпуно небитно, једноставно узмеш оне које ти падну под руку, убациш их у зборник и кажеш да су се оне издвојиле квалитетом, ништа више од тога. И за крај, када све то тако примамљиво напишеш, јасно подвучеш и нагласиш да је услов за учешће на конкурсу уплата неких пара унапред! И то обавезно назовеш неким лепим именом, као што је, на пример, трошкови за обраду података или још боље котизација! Да, управо то! Плаћање унапред ће се звати котизација! И још нагласиш, крупним словима, да радови који су пристигли без доказа о уплаћеној котизацији неће бити узети у разматрање! И као шлаг на торту, кажеш им да сви песници који се нађу у зборнику добијају по један примерак зборника бесплатно! Или по два, или по три! То, наравно зависи од цене штампања. Ако цена књиге по комаду буде сто динара, ми ставимо котизацију од петсто, и тако ти и ја, на сваком примерку имамо по двеста динара зараде! И онда лепо кажемо - котизација је петсто динара, а учесници добијају један примерак бесплатно! Или, котизација је хиљаду и петсто динара, а учесници добијају три примерка бесплатно! И ако ми једним ударцем убијемо не две, већ три муве! Прво, обезбедимо паре за штампање књиге; друго, обезбедимо продају књиге, и треће и најважније, обезбедимо нама зараду, и то веома пристојну! И све то унапред, друже мој!

 

* * *

Нема потребе залазити у детаље даље разраде Обмановићевог плана. Довољно је рећи да је он свој план спровео у дело, оглас за конкурс, први те врсте, је поставио на интернет а одзив је био  бољи него што је и у најлуђим сновима могао да сања. Зборник је имао преко шест стотина страна, у њему је било заступљено око триста песника. Зарада му је била толика да целе године он и Тика нису ни погледали лопату. Како је писац ових редака сазнао, ускоро ће организовати још један конкурс.