http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  7 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поезија наших дана




КОСОВСКИ БОЖУРИ

У колевци Срба, Косовски Божури,
На телу  Христовом,
Крвљу мученика заливени, сузама
Мајки и нејачи окупани,
Вечним блистањем храњени, рукама
Безбожника из срца чупани,
Стално расли никада не прерасли у
Сведочењу Истине, благодати Живота,
Путокази одасвуда видећи у тами издаје, 
Кријући се стојите,
Миловани ветром молитве, чешљани буром невере.
Страшни сведоци бесребрени и благе судије
Неискајуће,
Тихи пламенови Духа Светога, страшне очи
Ада пакленога,
Незаборавни дарови опомене и искупљења,
Сведоци агарјанског изопачења,
Латицама Вашим од молитви сатканих, прените
И трените за заблуделих Срба светиње у Вама
Сакривене,
За царски Призрен и свевелике Дечане, сапете
Архангеле и исељене Свете Врачеве, пламено
Мушотиште и тихи Бинач, славну Бањску и
Троједну Пећ икону Спасову!
О Свети Ратници, у незнању људском сакривени,
Објављени цветом Божура,
Цареви, Краљеви, Кнежеви и Деспоти, Витезови и
Домаћини рода Српског, устаните, одбраните!
Научите и просветите оне који кажу да у
Христа верују, а у ствари га не знају.
Деца ваша у помоћ зову вас,
Прекрасне цветове рајских
Насеља!

Бобан Миленковић
 
ТИ СИ СВЕ ЗНАО

Знао си све, 
Осетио трагове туге у коси
Док се иње убада у дно душе, 
У извајане громаде снежних фигура, 
Грлећи их заведеним
Мрачним ходницима ума.

Знао си све, 
Али се ниси хтео одупрети, 
Иако те не могу одвести 
А носим звезду под пазухом, 
Хајде, задени моје име под плаштом
Својих сновиђења, 
Јер не могу престати да будем 
Оно за шта сам рођена.

Знао си све, 
Зато ти хвала за пружену руку,
За спас у тренуцима жала 
Долазећег времена, 
Надахнута дотичем небо изнад
Могућности  да сагледам 
Свет мислима без разума, 
А ти си све знао.

Кристина Јанковић
  
ПРЕД БУРОМ ЖИВОТА

Реци пепео
И бићу пепео
Обасут ћутњом
Пред зидом плача
Реци киша насушна
Постаћу цвет неба
На стени живота
Како да одболујем?
Несаломљиви растанак
Када љубав носиш у кућу
Стакленог пужа са  именом
И кораком кога не познајем
А брод сам свезао у луку
Пред буром свога живота
Изгубљеног сидра у таласима
Звездама пучине отишлог зрака
У хриди воде непресушне капи
Крика галеба у дубини зоре
Настављам са сунчаним сјајем
У одсјају пепела из невидљивог ока.

Срећко Алексић

О, ПРОКЛЕТ ДА СИ

Осмели, проклет да си,
те дивне и топле руке,
бедра моја њима украси.
Чежњи болној прекрати муке.

Крени у напад на моје тело,
педаљ ми сваки запали ватром,
за сву трпњу кроз бутине смело,
јуришај ми утрбом својим атом!

Охрабри тај разум и мисли своје,
на бојиште да крену и изгубе,
предај ми усне за будуће спокоје,
да моје усне твоје обљубе.

О, проклет да си…
Плашиш се ратовања…
Нек су проклети сви они часи,
кад бејах роб твојих миловања.

Звездана Крстић 

МИ

Ми,
Које неко сад зове песницима
Никад то заправо нисмо.
И увек много слажемо
Говорећи о личној срећи.

Нама се сунце никад не радује
Јер ми не умемо певати.
Метафоре нам вечито под језиком,
Ветрењаче у руци,
А мачеви у глави.

Ми,
Што нас људи зову поетама
(да ли одмила или из сажаљења),
Ми се никада не смејемо
Осим себи самима,
Кроз стих.

Ми смо ироничари
И највећи пајаци овог доба
У коме реч имају роботи
И у коме више нико не пева,
Ни Орфеј, ни Соломон,
Ни Пиндар, ни Алкеј,
Ни Петрарка, ни Данте,
Ни космос, ни бели врт...
Нико.

Ми смо сад једини
Који запевасмо роботима.
Пустисмо глас у понор
Да одзвања
Никоме.

Радојка Бјеливук

ПАХУЉИЦА

Лебди у мојој соби као сенка на тишину
Све је тихо и празно
Трну јагодице на малим прстима
Моја се пахуљица отопила
Бела јој хаљина 
Вири из мог ока
Кô завеса на поломљеном прозору
И чувам је у мислима
На висини Хималаја и Анда
У белини тиролских Алпа
У хладном сунцу њеног срца
Палим хладну ватру
Да се лик њен не отопи
Заувек на мом
Топлом оку…

Олга Манчић Лодика
ОПСТАНАК

На животну обалу искрцани
док таласи бучни, 
по њој запљускивани,
губе снагу,
расипајући се на капљице временског безнађа,
ловимо тренутак да се не утопимо
и конкретан траг сопственог бивствовања
што бољи оставимо,
да нас не забораве сасвим, кад остаримо,
и у неповрат одемо, захвални, неуспаничени.

Снежана Марко-Мусинов

НАРАНЏАСТА ПЈЕСМА

Купио ми је Лорку
код уличног продавца књига.
На календару, зимска ноћ 
кувала је вино
с мирисом каранфилчића.
У љетним ноћима
остављам балкон отворен,
пуштајући на слободу
обећани мирис наранџе
као балоне хелијума
против заборава,
упражњеног мјеста 
које нема ко да замијени
док чекам да дијете у мени
изнова порумени.
Зими, близину одрастања
и бесмисао питања
зашто људи одлазе изненада
лијечим наранџастим словима.
Продавац је гријао 
руку о руку трљањем,
приход од Лорке ће замијенити 
врелином винске чаше,
претпостављам.
Понекад је једино важно 
утоплити душу, 
а питања спустити на полицу чекања,
то поуздано знам.

Сања Радуловић

ЗА КОРАКОМ ТВОЈИМ

Један септембар исписао је милу успомену
У срцу младе жене, жељне искрене љубави:
У даљини, стазом кроз оскудну златну крошњу,
Одлазио је у свом спокоју човјек вољени.

Благ вјетар са мноштвом светих миомириса,
Мијешао се са њеном дугом, плавом косом;
У њој се збила тешка борба мира и немира,
Док је издалека ишла за срећом својом.

Он се није окретао, газећи сигурно напред,
Чак ни удар наивног срца чуо није.
Да ли је толико равнодушношћу заслијепљен
Кад није препознао чудо близине двије?

Њена љепота га је пажљиво испратила,
Гледајући у силуету драгог, молила се за њега.
Ниска бисера на њеном врату је заблистала,
Залепршала тегет хаљина изнад лакованих ципела.

Како је предиван и нестваран био тај тренутак,
Оживио је доба правих љубави и префињене патње.
Његово црно одијело виорећи се кроз ход неспутан,
Одавало је снагу, али срцу томе недостаје топлине.

И, нестао је тако, заувијек хладан и себичан,
Истопио се у романтичном јесењем поподневу.
Она је немоћно изгубила испред себе његов траг,
А као утјеху добила је доживотну успомену.

Шта је младост, шта су зрелије године?
Све је пусто ако срце љубав не живи.
Има ли од ње веће радости и туге жељеније,
Да ли су у њој сви невини или су сви криви?

И, да ли је правда или неправда у сили њеној?
Јер, она често бива неузвраћена или забрањена.
Но, све се на крају покорјева вољи Божијој,
Једино Његова љубав нас никад није напустила.

Миланка Бурић
МОЛИМ 

У облаку кишном чувам сунце 
У црном перју доброте перце    
Знаш да не знам плакати и клети 
Знаш Ти да знам само волети. 

Тако ја дишем изнад мора злих
Острашћених ратова сурих свих
Смакнуте су главе са стазе живота 
А срце не уме кад крв ври: Освета!

Учиш нас Ти да грешно је клети 
У крошњу младе брезе се скрити  
Треба летети са крилима љубави  
Цвеће садити и кад боле гробови.

Све болно што пече истече из зене 
Сви путеви тамни, урвине камене  
А рањено срце у сјај дуге хоће
И да живот замирише на пролеће.  
 
Молим да пише истину историја
Да расту плодови рајског завичаја 
Које мог народа постојање памти
А рат и кости добротом нек освети.

Споменка Денда Хамовић

ПОЛЕН ВРЕМЕНА

Пред замагљеним очима
тетураво плешу
посустали снови 
Просипају полен времена
траговима немирних рана

Излизан поглед
губи се у магли расутих мисли

Док вагони туге
клизе усијаним шинама
животне пруге
Од уморних слика и сенки
венац сећања плете
кроз закрпљену ноћ

Трепери стрепња 
да цури време
које ми нежност 
и мисли слама

Мора да победи вера
у лепоти што траје
срећа се не може продавати
нити да се жање нити да се сади
маскирана тугом
крије се у нади

Виолета Пачевски

* * * 

разговарамо кратко 
као да смо се урамили
у један надасве лош хаику
а роман у себи чувамо

помислих
како би се твој смех
разлагао Двораном огледала
а твоје очи
твоје очи
видео бих 
где год да се окренем

волшебни тренутак
опојан као цвет јасмина
одлаже  своју коначност
али не задуго

одлазим

Марко Мозетић