КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Већ све мање прецртавамо шестицу и полако се навикавамо да, уписујући датуме, уместо 16 пишемо 17, што поуздано значи да нова година и није више тако нова и да лагано постаје стара. Ближи се почетак пролећа, а то је идеална временска прилика да свако коме је до тога стало, искуша срећу са објављивањем прве књиге. Исту ону срећу која му прошле године, и оне претходне, и оне претходне, и тако у недоглед, није била наклоњена.

Но, како, збиља, објавити књигу? Најискренији одговор који би аутор овог текста могао дати на ово питање би био: кад бих знао, сам бих објавио. Али, то није разлог да се неколико реченица не посвети овој теми.

Свако зна да постоји много начина да се дође до књиге, барем нам тако кажу људи из те, издавачке делатности. Најпре се напише књига, па се понуди једном издавачу, па другом, па трећем, па се потражи спонзор, па се узме делимично учешће у финансирању, па је ту интернет објављивање, па електронско издање, и, заправо, толико могућности постоји, да се млад и неискусан писац, по свему судећи збуни, па се не одлучи ни за једну. А када, затим, из вешто смишљеног и још боље издекламованог одговора разаберемо све синониме и плеоназме којима нас заспу када поставимо питање – како објавити прву књигу – дођемо до закључка да, заправо, постоје само два начина: да нам је објави неко други о свом трошку, или да је сами платимо. Пошто код већине младих писаца ове земље друга опција, нажалост, отпадне и без великог размишљања, ваља се позабавити првом.

(А баш жалосно, јер је друга опција из више разлога најбоља могућа, чак ју је и Достојевски у својим писмима препоручивао наводећи њене предности.)

Нећу ризиковати да много погрешим ако кажем да сви теже бесплатном објављивању књиге. Томе има много разлога. Објављивање једне танушне књижице која има од 60 до 100 страна, у тиражу од 300 примерака, кошта у просеку између 500 и 800 евра, у зависности од издавача, негде мало више, негде мало мање. Но, иако се чини да је цена главни разлог због којег писци углавном теже бесплатном објављивању прве књиге, сматрам да ипак није, иако је веома важна. Главни разлог лежи у односу нашег друштва према култури, према књижевности и књизи као резултату књижевности. А тај однос нашег друштва према књижевности и књизи је такав, да данас нико кога друштво сматра нормалним, уопште не рачуна да би са првом књигом могао постићи било какав успех. Заправо му тако нешто не пада ни на крај памети. Да ће у 99 од 100 случајева прва књига проћи без икакве, па и најмање пажње јавности, данас се то подразумева само по себи. Пошто је то чињеница коју људи који објављују прву књигу, свесно или несвесно знају, логично је питање, ко би данас, за такве резултате, дао толики, муком стечени, свој или родитељски новац? И одговор је логичан, сам по себи.

Из свега овога следи питање: у чему је, онда, сврха прве књиге? Зашто уопште улагати труд око њеног објављивања?

Један од циљева овог текста јесте да  констатује чињенично стање у земљи, а не да обесхрабри младог писца.

Многима прва књига служи као пука библиографска јединица, која се у погодним приликама поносно наводи. Када је негде, најчешће приликом учешћа на неком конкурсу или писању каквог текста за часопис, неопходно навести био-библиографске податке, прва књига добро послужи да попуни уобичајену празнину на овом другом месту. А није ни нека тајна да они који имају објављену књигу, ма каква она била, на многим конкурсима, често незаслужено, много боље пролазе од оних који немају књигу.

Али за оне озбиљне, који живе за књижевност и који живе књижевност, прва књига представља нешто што је неретко занемарљиво, нешто од не претерано великог значаја, нешто што не доноси новац, славу, успех, признања, али нешто без чега се не може. А то је почетак. Свако ко креће на далек пут, рекао је једном неки паметан човек, креће првим кораком. Свако ко намерава да пише и објављује, креће првом књигом.

Колико је аутору овог текста познато, у Србији постоје три издавачке куће које бесплатно објављују књиге, или би барем тако требало да чине. То су Српска књижевна задруга, Лагуна и Матица српска. Неафирмисани аутор може, без гриже савести да отпише прве две. Критеријуми по којима Лагуна објављује књиге су мање-више познати. Писац мора да је проверен, опробан, да има своју читалачку публику, једном речју, да је финансијски исплатив. То у Лагуни, уосталом, и не крију. У СКЗ-и одлуку о томе шта ће бити објављено а шта не, доноси уређивачки одбор, који се састоји од више чланова, и који, разуме се, у први план ставља своје старе и опробане писце. Пошто већина тих старих писаца пише барем једну књигу годишње, а понекад и више, у буџету СКЗ-а намењеном за објављивање нових дела често не остане средстава ни за старе писце (хиперпродукција), тако да о неафирмисаним ауторима не може бити ни говора. Али, ипак треба напоменути да СКЗ у својим редовима има неколико младих писаца који су управо у овој издавачкој кући објавили своју прву књигу. Стога не би било коректно рећи да шансе за објављивање прве књиге у овој издавачкој кући не постоје. Иако су занемарљиво мале, ипак постоје, па ко не жели да отпише СКЗ, нека покуша.

Шансу која је заиста вредна пажње, младима указује Матица српска. Ова културна институција од 1957. године има едицију Прва књига, унутар које сваке године објави по неколико дела неафирмисаних аутора млађих од 30 година. Уколико позовете телефоном да се распитате за услове слања рукописа, нељубазни женски глас с друге стране ће вам рећи да све имате на сајту, зато боље погледајте на сајту (позив телефоном следи кад потрага на сајту резултира неуспехом). Крајњи рок за слање рукописа је у јуну месецу (не знам тачно када, не смем више да зовем).

Студентски културни центар Крагујевац, такође нуди лепу шансу неафирмисаним ауторима кроз своју Едицију Првенац. За разлику од претходних примера, где о делима за објављивање одлучују уређивачки одбори, у крагујевачком Првенцу то чини трочлани жири и то ради по савести, ни по бабу ни по стричевима. Првенац објављује три књиге годишње, а њихов конкурс траје од краја јануара до средине      ^^^

априла. По завршетку прошлогодишњег конкурса, главни утисак организатора био је мршава понуда рукописа, те се тај утисак, узевши у обзир да објављују три књиге, мора схватити као предност.

Почетком године увек је актуелан Деретин конкурс за пријем рукописа. Теоријски, конкурс је равноправан за све учеснике. У пракси, ствари су знатно друкчије, у корист афирмисаних писаца.

Поред наведених могућности, постоји још неколико конкурса који се расписују у току године. Неки од њих су конкурси за збирку поезије, неки за збирку приповедака, неки само за романе, а понеки су отворени за све жанрове и међужанровска дела. Тих конкурса нема више од 7-8 у току године, а у најбољем случају их има десет. Главна разлика у односу на претходно наведене могућности је у томе што су резултати свих ових конкурса објављивање само по једне књиге. И то ствари, за неафирмисане писце, чини знатно компликованијим, из неколико разлога.

Најпре, из неког необјашњивог разлога, конкурси на којима се објављује само једна књига, у поређењу са онима где се објављује више књига, буду засути рукописима. На такве конурсе се неретко јави и по сто и више аутора који конкуришу само за једну књигу. Јасно је колико све то умањује њихове шансе за објављивање.

Друга ствар, и најважнија, је питање жирија. Један неискусан учесник конкуса жири посматра као неку тајанствену, мистериозну групу, која о победнику одлучује по неким својим, јасно одређеним и непроменљивим, егзактним критеријумима. Непотребно је и наглашавати да је такво виђење погрешно. Жири чине људи од крви и меса, са свим својим врлинама и манама, и који одлучују по свом личном укусу. Просто, у руке члана жирија може доћи књига песама која је по карактеристикама и квалитету равна најбољим песмама Јована Дучића. Али ако је дотични љубитељ и поштовалац дела Жака Превера или Чарлса Буковског, јасно је да о таквој књизи неће ни секунд размишљати. Штавише, неће је ни прочитати. Отвориће је, видеће да је сваки стих на свом месту, да су строфе сређене под конац, згрозиће се и прећи на следећу, тражећи ону која њему одговара.

Нема сумње да је такав приступ оцењивању дела неправедан. Излишно је говорити да због таквог приступа веома велики број врхунских дела и даље стоји у фиоци. Али, то је дозвољено и против тога се, у оваквом систему, мало шта може. Једноставно, жири је позван да у складу са својим ауторитетом, по свом мишљењу, по свом укусу и по својим осећањима донесе свој суд. А на чему се заснива нечији углед, како се постаје ауторитет у некој области и зашто су ауторитети управо ти људи који јесу, да ли су они заслужили да се зову ауторитетима, то је друго питање и делимичан одговор на њега би изискивао опсежну историјско-социолошку студију од неколико хиљада страна.

Стога, учесник конурса мора узети у обзир да жири одлуку доности по свом личном укусу и да само гледа оно што је њему лепо или му није лепо. Зато је неопходно, ако је икако могуће, пре но што се рукопис пошаље на неки конкурс, сазнати ко су чланови жирија. Веома је важно сазнати ко су људи који ће одлучивати о судбини ваше књиге, каква су им интересовања, којем књижевном правцу теже, или шта и како пишу, пошто се у жирију у многим случајевима налазе писци. На основу тога се може сазнати да ли уопште има сврхе слати рукопис на одређени конкурс, јер ако пишете китњасто, са доста архаизама у реченицама, а у жирију се налази Марко Видојковић, шансе за ваш успех су релативно мале.

Нарочити опрез је потребан када се рукописи шаљу на непознате конурсе које организују мала места и који се често организују једном и никад више. У таквим конкурсима крије се тамна и криминална страна књижевности, јер се конкурси могу расписати са циљем да се објави једно, унапред одређено дело, попут расписивања тендера са циљем да се на њему изабере једна одређена фирма. Такви конкурси могу бити смишљени унапред и расписују се само форме ради, а остале учеснике коштају времена, живаца и новца.

Дакле, када се саберу све могућности да обични смртници бесплатно објаве своју прву књигу, резултат износи око двадесетак књига годишње на територији Србије. У тај број спадају и конкурси који дозвољавају учешће афирмисаним ауторима, тако да је број аутора који су до прве књиге дошли не машајући се руком за сопствени џеп, збиља јадан.

И када се све те муке преброде, када се после много потрошеног новца на штампање рукописа и плаћање поштарина, после много учешћа на разним обећавајућим конкурсима, коначно дође до прве књиге, новопечени, афирмисани писац схвата да се тек тада нашао у проблему. Јер, као што је у претходном делу текста речено, са том првом књигом нико не рачуна озбиљно и однос јавности према њој је као да књига не постоји. Јер за ту књигу нико никада није чуо и она, сем писцу и неколицини његових најближих људи, не значи баш ништа. А објављена је, постоји, аутор је постао афирмисан и право на учешће на конкурсима за неафирмисане ауторе је неповратно изгубљено. Али, то је тема за неки други број.

---