http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  5 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Последња Mонтефјоре | Сенада Мешковић



— Волите да се играте детектива, госпођице Мартен? —  упитао је Вилијам Паркер са занимањем.

— Пре бих рекла да волим да истражујем и да волим мистерије —  одговорила је док је гледала Паркерову збирку бронзаних фигура изложену у витринама.

Вилијам Паркер је прешао педесету годину и иза себе је имао веома успешну каријеру и изграђену пословну империју, али његова највећа страст је била сакупљање ретких уметничких дела. Алину је помало подсећао на мафијашког шефа и није баш била сигурна на којој страни закона се налази. Али није пуно ни марила за то.

  Ако се не варам, дошли сте због овога   показао јој је следећу витрину у којој су били изложени бодежи украшени драгим и полудрагим камењем из разних делова света.

— Управо због овог — показала је на сребрни бодеж чија је дршка била украшена угравираним ружама и змијом са очима начињеним од смарагда. На оштрици је била угравирана реч Серпентина. – Бодеж Монтефјореових. Мој клијент је купио замак Монтефјоре и намерава да сакупи што више ствари које су припадале породици Монтефјоре.

— Шта знате о породици Монтефјоре? —  упитао је.

— Године 1768. гроф Монтефјоре је нападнут док је путовао са супругом и двоје деце, ћерком и сином. Разбојници су напали кочију и убили сва четири члана породице Монтефјоре и троје слугу.  Након тој догађаја, лорд Хантли се појавио са документима тврдећи да му гроф Монтефјоре дугује огромну суму новца и да му је у залог дао замак Монтефјоре. Убрзо почињу да се шире гласине да је лорд фалсификовао документа и да је он лично организовао убиство грофа и његове породице. Неколико година касније, један даљи грофов рођак Виктор Монтефјоре започиње своју освету лорду, прво убија његова два сина, а касније и лорда. Он је погубљен 1780.  због убиства тројице Хантлијевих. Верује се да су убиства почињена управо тим бодежом.

— Тако је историја забележила, али да ли мислите да знате целу причу?

— На шта циљате?

— Овај бодеж – извадио га је из витрине и дао Алини. — Никада није припадао породици Монтефјоре. Поседујем документа која то доказују. Да ли је ваш клијент и даље заинтересован за куповину?

— Зависи. Уколико има везе са породицом Монтефјоре… —  намерно није довршила реченицу.

— Овим бодежом су убијени Хантлијеви и овај бодеж је искоришћен да једног Монтефјореа пошаље на вешала. Да ли има везе са породицом Монтефјоре?

— Желела бих да чујем вашу верзију приче о Монтефјореовима.

— Знате почетак. Све је истина што сте испричали, али моја прича почиње након убиства грофа и његове породице. Оно што се није знало јесте чињеница да је гроф имао ванбрачну ћерку. Она је 1768. године имала деветнаест  година. Звала се Ливија Лавел. Њена мајка је тада била једна од најпознатијих куртизана и била је љубавница грофа Монтефјореа, који никада није признао Ливију као своју ћерку. Ни Ливија ни њена мајка то нису могле да опросте, и Селена је своју ћерку одгајала као да је грофица. Усадила јој је идеју да је она једина права наследница Монтефјореових. Последња од лозе Монтефјоре.

Хантлијево преузимање замка Монтефјоре, Ливија је схватила као личну увреду, као да је отео нешто што њој припада рођењем, те је почела да планира освету. Све је веома пажљиво планирала годинама. Кренула је стопама своје мајке, бирајући само најбогатије племиће за љубавнике, које је касније могла да уцењује. Полако је сакупила право мало богатство, које јој је било потребно да уђе у високо друштво и обезбеди јој позиве на најзначајније забаве и балове.

Ливија је наручила да јој се изради бодеж који држите у руци. Дала је да се украси ружама и змијом, јер су они били на грбу Монтефјоре.

На једном балу под маскама је упознала старијег сина и наследника лорда Хантлија. Била му је љубавница неко време, а затим га је убила тим бодежом. Затим је завела млађег сина, те је и њега убила након неколико месеци колико је трајала њихова афера.

После је учинила нешто непредвидиво и смело, пошто је супруга лорда Хантлија изненада умрла, за шта је била одговорна Ливија, јер ју је отровала, завела је лорда и убедила га да се ожени њоме.

Напокон је постигла оно за чиме је жудела целог живота, са тридесет година је постала леди Хантли. Дочепала се племићке титуле. Међутим, то није био крај њене паклене освете. Једне вечери позвала је Виктора Монтефјореа у лордово име и обезбедила да неколико сведока чује свађу између лорда и Виктора Монтефјореа. Исто вече, лорд је пронађен са бодежом забоденим у срце. Након Ливијине посете судији, са ким је раније била у вези, Виктор Монтефјоре је оптужен и погубљен због троструког убиства. А Ливија се изукла као богата удовица која је коначно имала замак Монтефјоре у свом поседу. Три године касније се преудала и постала маркиза.

Међутим, ту се не завршава прича о Ливији. Године 1809. објављује мемоаре потписане именом Серпентина. У својим мемоарима је описала све своје љубавне авантуре, али је наводила само иницијале својих љубавника. Мемоари су изазвали праву сензацију и главна занимација високог друштва је било нагађање имена који се крију иза иницијала наведених у мемоарима. Две године касније Ливија објављује да је она ћерка грофа Монтефјореа, али и даље крије да је она Серпентина. Тек пред смрт наводи у једном писму да је она објавила мемоаре под именом Серпентина.

— Тврдите да поседујете документе којима можете да докажете да је Ливија убица?

— Поседујем примерак мемоара Мадам Серпентине и писмо у којем Ливија потврђује да је објавила те мемоаре.

— Да ли бисте продали мом клијенту бодеж заједно са мемоарима и писмом? — гледала је бодеж који је држала у руци. Размишљала је о причи о последњој Монтефјоре. Била је то прича о похлепи и освети, о крви и новцу, о бескрупулозним убицама.

— Уколико плати двоструки износ новца од понуђеног. Да ли имате овлашћење да донесете такву одлуку, госпођице Мартен?

— Имам овлашћење да преговарам о цени. Да ли сте добро размислили? Желите двоструки износ? —  пришла је радном столу из доба Луја XV, села и из ташне извадила чек и налив перо. То налив перо је било прва куповина у антикварници када је завршила факултет.

— Да.

  Али прво желим да видим мемоаре и писмо.

— Ево их — Паркер јој је донео мемоаре и писмо, које је држао припремљене у фиоци. Алина их је пажљиво прелистала, али није детаљно читала. Писмо је пажљиво прочитала два пута.

— Изволите — пружила је чек након што је дописала износ, једину ставку која је до тада била неисписана на чеку.

— Хвала. Било је задовољство пословати са вама. Надам се да ћемо се ускоро поново срести.

— Онда могу да вам дам један савет. Могли сте да тражите и већи износ. Имала сам лимит, али далеко изнад цифре коју сам написала на чеку.

— Занимљиво… Нисам то очекивао од вас. Могу ли да сазнам име вашег клијента, или је то строго поверљива информација?

— Наравно да можете да сазнате. Марлена Хантли.

— Изненадили сте ме. То значи да нисте дошли због бодежа.

— Не, али бодеж је леп бонус. Дошла сам због мемоара и писма.

— Ливијини потомци желе да избришу њено име из историје? — био је заинтригиран. Свиђало му се како га је Алина надмудрила.

— То већ не могу да вам кажем — одлично је одглумила жаљење.

— Лепо сте ме превеслали, госпођице Мартен.

— Није моја кривица што сте ме потценили — рекла је недужно се осмехнувши.

— Али, и даље остајем при ономе што сам рекао раније. Радујем се будућој сарадњи са вама. Уколико сте заинтересовани, желео бих да вас ангажујем приликом обогаћивања моје личне колекције.

— Када будете желели да ме ангажујете, дођите у моју канцеларију, па ћемо се договорити око детаља. А сада бих морала да пођем. До виђења, господине Паркеру.

— Видећемо се ускоро, госпођице Мартен.

Након Алининог одласка, Вилијам Паркер је дуго размишљао о њој. Закључио је да је Алина Мартен особа коју би радо желео да има на свом платном списку, имала је квалитете које је ценио, а један од њих је био и тај да је увек обављала посао за који је плаћена. Знао је да ако њој повери да му набави неки уметнички предмет који жели, да ће га и добити без обзира на цену.






О СПИСАТЕЉИЦИ

  

  

Сенада Мешковић

Рођена је 1989. године у Суботици, дипломирала право 2012. године, писањем као хобијем се бави од четвртог разреда основне школе, и још од основне школе највећа жеља јој је да буде писац. Воли књижевност, историју, архитектуру, историју уметности и шпански језик.

Пише романе и кратке приче у нади да ће једног дана објавити књигу, и учествује на књижевним конкурсима.

Први рад јој је објављен 2007. у Годишњаку поводом 100 година средње Економске школе Боса Милићевић у Суботици.

Живи у Суботици.