Међутим, ту се не завршава прича о
Ливији. Године 1809. објављује мемоаре потписане именом Серпентина. У својим
мемоарима је описала све своје љубавне авантуре, али је наводила само иницијале
својих љубавника. Мемоари су изазвали праву сензацију и главна занимација
високог друштва је било нагађање имена који се крију иза иницијала наведених у
мемоарима. Две године касније Ливија објављује да је она ћерка грофа
Монтефјореа, али и даље крије да је она Серпентина. Тек пред смрт наводи у
једном писму да је она објавила мемоаре под именом Серпентина.
— Тврдите да поседујете документе
којима можете да докажете да је Ливија убица?
— Поседујем примерак мемоара Мадам
Серпентине и писмо у којем Ливија потврђује да је објавила те мемоаре.
— Да ли бисте продали мом клијенту
бодеж заједно са мемоарима и писмом? — гледала је бодеж који је држала у руци.
Размишљала је о причи о последњој Монтефјоре. Била је то прича о похлепи и
освети, о крви и новцу, о бескрупулозним убицама.
— Уколико плати двоструки износ
новца од понуђеног. Да ли имате овлашћење да донесете такву одлуку, госпођице
Мартен?
— Имам овлашћење да преговарам о
цени. Да ли сте добро размислили? Желите двоструки износ? — пришла је радном столу из доба Луја XV, села и из ташне извадила чек и налив перо.
То налив перо је било прва куповина у антикварници када је завршила факултет.
— Да.
—
Али прво желим да видим мемоаре и писмо.
— Ево их — Паркер јој је донео
мемоаре и писмо, које је држао припремљене у фиоци. Алина их је пажљиво
прелистала, али није детаљно читала. Писмо је пажљиво прочитала два пута.
— Изволите — пружила је чек након
што је дописала износ, једину ставку која је до тада била неисписана на чеку.
— Хвала. Било је задовољство
пословати са вама. Надам се да ћемо се ускоро поново срести.
— Онда могу да вам дам један
савет. Могли сте да тражите и већи износ. Имала сам лимит, али далеко изнад
цифре коју сам написала на чеку.
— Занимљиво… Нисам то очекивао од
вас. Могу ли да сазнам име вашег клијента, или је то строго поверљива
информација?
— Наравно да можете да сазнате.
Марлена Хантли.
— Изненадили сте ме. То значи да
нисте дошли због бодежа.
— Не, али бодеж је леп бонус.
Дошла сам због мемоара и писма.
— Ливијини потомци желе да избришу
њено име из историје? — био је заинтригиран. Свиђало му се како га је Алина
надмудрила.
— То већ не могу да вам кажем —
одлично је одглумила жаљење.
— Лепо сте ме превеслали,
госпођице Мартен.
— Није моја кривица што сте ме
потценили — рекла је недужно се осмехнувши.
— Али, и даље остајем при ономе
што сам рекао раније. Радујем се будућој сарадњи са вама. Уколико сте
заинтересовани, желео бих да вас ангажујем приликом обогаћивања моје личне
колекције.
— Када будете желели да ме
ангажујете, дођите у моју канцеларију, па ћемо се договорити око детаља. А сада
бих морала да пођем. До виђења, господине Паркеру.
— Видећемо се ускоро, госпођице
Мартен.
Након Алининог одласка, Вилијам
Паркер је дуго размишљао о њој. Закључио је да је Алина Мартен особа коју би
радо желео да има на свом платном списку, имала је квалитете које је ценио, а
један од њих је био и тај да је увек обављала посао за који је плаћена. Знао је
да ако њој повери да му набави неки уметнички предмет који жели, да ће га и
добити без обзира на цену.
О СПИСАТЕЉИЦИ
Сенада Мешковић
Рођена је 1989. године у Суботици,
дипломирала право 2012. године, писањем као хобијем се бави од четвртог разреда
основне школе, и још од основне школе највећа жеља јој је да буде писац. Воли
књижевност, историју, архитектуру, историју уметности и шпански језик.
Пише романе и кратке приче у нади
да ће једног дана објавити књигу, и учествује на књижевним конкурсима.
Први рад јој је објављен 2007. у Годишњаку
поводом 100 година средње Економске школе Боса Милићевић у Суботици.
Живи у Суботици.