http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                18 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Прва шанса | Алекса Матић




НАДА


Све је мртво, а дан се рађа
Пошаст похара душе 
Баш као што рече Књига
И наступи што је морало
И би страшна и немилосрдна
Љубави страних казна 
И окоми се ближњи
На брата својега
И позва га опет у поље 
И крв се проли 
И земља прогута све
Завлада Мамон 
Страшћу
И ено опет 
Доброга од двојице 
Погубише
И речи не слушаше Његове
Већ слушаху 
Што је ухо хтело 
И пролише опет крв невину 
И земља прогута све 
Грех за грехом се ваља
Друмови отераше Самарићанина
И со сасвим обљутави 
И куће попадаше
На песку грађене
И неста и биљака 
И животиња
И ништа не остаде 
Да зри и вене
Земља прогута све

Само на небу пламти лик
Све је мртво, а дан се рађа!

ЈЕСЕЊИНУ

Тридесет и три хиљаде туђих дана 
Дана без сведока
Крвљу песму да угуше, безбожници без срама
Устали на леву, па су им сви криви
Другови пуцају на пријатеље
Што неће да им буду другови
Крсти се небо над црвеном земљом
Њему нису могли да забране
А хтели су
Рај са свода да отму 
Клиновима за земљу да прикуjу љубав
Умови ограничени
За браду Творца, па пред суд
А маса кô маса
Марва 
Утабај пут, па поведи 
Неко ће увек пратити
И ти си се затетурао
Несташни дечаче
Превари  те младост
Склона идеалу
Ал' најзад те тргла
Немоћ снажног ждрепца
И драга лица потопљена тамом
Но касно
Не отказује се представа у минут до подне
Само у беди можеш бити једнак
Уздигнуте главе, зреле су за омчу
Пази како дишеш, поручују моћни
А када је вотка почела да прича 
Са црним врагом о земљи лопова
Пао си и ти, под руком подлаца
Бајко отета..
Ореол златној глави!
ПОСТАЈАЊЕ

Бејасмо некад тек нада нечија
Тек комад меса, суза и смех 
И сва се срећа у незнању свила
Јер још нам беше непознат грех

Претакасмо некад сваки бол у сузу
У наручју мајке траживши спас
А сад смо руке у песницe стисли
Не плачемо више, но дижемо глас

Храбрији ми смо од оног детета
Не плаше нас више мрак и бабароге
Све нам је даље то лице са слике
Не пузимо више, стали смо на ноге

Кроз вале живота бродимо смело
И дан је сваки непозната река
У сусрет друкчем' себи идемо 
Сваког нас јутра неко нови чека

Ко ли ће зором закуцат на врата
Шта ли тај хоће, куда нас води 
Тако је тешко познати себе
Када у нама странац се роди

Нема више оних улога давних 
И копни наше прошлости сјај
Толико мртвих у нама чучи
Ал' нови је живот, сваки нови крај!

НЕМА ВИШЕ

Не, нема више безазлених руку
врхови прстију сада су страх
и додир и осмех – сви туку
нежни је шапат – зверињи дах

Не, нема више невиног гледа
из четинара огањ бије
измамит радост прошлост не да
језиву тајну спољашњост крије

Како су могли, Ти ми реци 
лане у снегу, без трунке гриже
зар твоме стаду, зар твојој деци
отров у срцу и даље гмиже

Кољачи младости, крадљивци сна
што Твоје Царство желе да сруше
зар за њих милост ван адског дна
зар њима сузе и покој душе

Ти, Творче, воли и кад крв цвили
и не дај ником на брата кам
ја сам већ грешан – не дам по свили
и зато нећу опрост да дам  

О ПЕСНИКУ

 

  

Алекса Матић

Рођен је 8. фебруара  1997. године у Београду. Завршио је друштвени смер Пете београдске гимназије. Тренутно је студент Филолошког факултета Униве-рзитета у Београду, смер Српска књижевност и језик са компара-тистиком. Поезију пише од детињства. Oво му је прво јавно објављивање песама.

Живи у Београду.