ПОСТАЈАЊЕ
Бејасмо некад тек нада нечија
Тек комад меса, суза и смех
И сва се срећа у незнању свила
Јер још нам беше непознат грех
Претакасмо некад сваки бол у сузу
У наручју мајке траживши спас
А сад смо руке у песницe стисли
Не плачемо више, но дижемо глас
Храбрији ми смо од оног детета
Не плаше нас више мрак и бабароге
Све нам је даље то лице са слике
Не пузимо више, стали смо на ноге
Кроз вале живота бродимо смело
И дан је сваки непозната река
У сусрет друкчем' себи идемо
Сваког нас јутра неко нови чека
Ко ли ће зором закуцат на врата
Шта ли тај хоће, куда нас води
Тако је тешко познати себе
Када у нама странац се роди
Нема више оних улога давних
И копни наше прошлости сјај
Толико мртвих у нама чучи
Ал' нови је живот, сваки нови крај!
НЕМА ВИШЕ
Не, нема више безазлених руку
врхови прстију сада су страх
и додир и осмех – сви туку
нежни је шапат – зверињи дах
Не, нема више невиног гледа
из четинара огањ бије
измамит радост прошлост не да
језиву тајну спољашњост крије
Како су могли, Ти ми реци
лане у снегу, без трунке гриже
зар твоме стаду, зар твојој деци
отров у срцу и даље гмиже
Кољачи младости, крадљивци сна
што Твоје Царство желе да сруше
зар за њих милост ван адског дна
зар њима сузе и покој душе
Ти, Творче, воли и кад крв цвили
и не дај ником на брата кам
ја сам већ грешан – не дам по свили
и зато нећу опрост да дам