http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                22 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Руска поезија | Владимир Бабошин



ЦРВЕНО БРДО1

Разговор с дедом 

Скандинавија2  своје километре
Ставља под многе точкове.
Тешки камиони кô да лете,
Обилазе све нове редове,
Дуж пута борове уклете
Што дуго кô стража ту стоје,
Непомични кô и увек што су.

Тад угледам мајке своје лице,
На Црвено брдо заједно 
Код оца њеног а мог декице – 
На далек пут крећемо вредно.

Две хиљаде километара тамо
И толико на повратку од њега.
На толиком путу једна жеља само,
Да видим деду – она оца својега.
Код родбине није необично
Да једни друге радо посете,
Још кад је место, кô дедино, одлично
За живот изван тебе, свете.

Пожелео сам, кажем искрено,
Да деда изађе на двориште
И каже  ─ да сте ми живи и здрави,
Чекам вас од јуче, од јутра, и више.

Гле, праунук два метра, мушкарац прави,
За годину кô поручник се пише.
Сад већ сам знаш а не из приче
Шта је војска, како јој се служи,
Добар ратник и човек, мој унуче,
Твој деда је био – земљи да се одужи.

Метак је будалa – бајонет за храбре,
Овде, у јулу четрдесет четврте,
Непријатељу пробисмо бокове,
Све ћутећи, мрштећи обрве,
И ето, колико година пролете
Откако ме тог јула убише.
Роде мили, пети јул је био,
Ено, тамо,  у селу Вакили
Нико метак није испалио.
Ни Левитан3 се не јави на радио
Кад је капетан с дигнутим бајонетом
У јуриш, у мислима са Стаљином
Кренуо, и ми за њим гласно.

Тад с бока митраљез  затрешта,
Све утихну кô ноћу, касно,
Јер, унуче, судбина је клета
Одредила да никад те не сретнем,
Да испратим младост, зрелост твоју.

Убише ме у последњем боју.
_____________________

[1] Место за гроб и споменик
[2] Ауто-пут Санкт Петербург – Хелсинки
[3] Јуриј Левитан (1914-1983) – Био је радио-репортер који се са бојишта директно јављао преко радија.


НАШЕ ВИЛЕ

Питати жену за године је срамно!
То прави мушкарац, верујте, увек зна,
Лепа је кô кад трешња цвета помамно,
Или кад  је зрела кô и  јесен плодна.

Питати жену за године је излишно,
Јер њу увек обавија вео неке тајне.
И обучена у траље или свечано,
Лепа и кад јој нико не види очи сјајне.

Питати жену за године – лудост је то,
Јер те бројке не значе ништа ником.
Супругу, можда, реда ради само,
Осталима  – лепота је у непознатом.

И зато,  пред  њеном лепотом  заћути,
Али не скривај своје усхићење.
У свим годинама у њој тек вилу слути,
Јер таква ће увек бити твоје хтење.

С руског препевао Анђелко Заблаћански



О ПЕСНИКУ

  


Владимир Бабошин

Рођен је 1958. године у селу Руска Бектјашка у Уљановској области. Дипломирао је на Вишој војној школи у Уљановску, а Војну академију и постдипломске студије завршио је у Лењинграду. Песник је и преводилац, уредник и председник удружења песника Нови поглед у Санкт Петербургу.

Живи и ствара у Санкт Петербургу.