Рецензија књиге Луцие Павловић, КУЋИ ЛУЦИА

      У невеликом јату новог вала средњевјечних пјесника, који је запљуснуо, на интернету  и у тисковном облику, хрватско књижевно небо, јавило се и истакнуто име Луцие Павловић. Тај вал, наговјештен  већ појавом Весне Парун, Вишње Стахуљак и Ирене Вркљан донио свјежину и препород, подигао је поетски израз на нову степеницу, дао му друкчије обиљежје, учинио га богатијим, осебијнијим, привлачнијим.

      Нова књига Луције Павловић, КУЋИ ЛУЦИА, представља само наставак пјесничког путовања којим се она запутила већ преко својих првих изврсних објављених пјесама, с којима је читатељима, својом оригиналношћу и осебујношћу скренула пажњу на себе.

      Што нам то нуди Луциа у својој новој књизи?

      ...с прага звијезда / посрће у ноћ/... / Вело радости / пустиња је / што ријеку /  прогони /.../ Већ пријеђени / кораци / невјерицу / носе у ноћ /... / Лавежу бола / Насмијеши се /.

      Критичар је у дилеми који стих и коју строфу цитирати из ове веома лијепе насловне пјесме Кући Луциа. Читава пјесма, сви њени стихови одишу красном новом метафориком, лијепим синтагмама, новим, неочекиваним узбудљивим изразом, свјежим, какав се сусреће тек у новије вријеме код неколицине стваралаца. Та метафоричност обогаћује најновију хрватску поетику, уноси нови дах у њу, веже је за наше осјећаје, поезији даје нове димензије, привлачне, чини је умјетнички богатијом, разноврснијом, подиже је на виши ниво, она путује у некакаве горње предјеле људског ума и осјећајности. Прије свега у експолозију подивљале, полудјеле осјећајности, која се отела свакој контроли разума и притиску стега лошег одгоја, која нас из средњег вијека носи у 21. стољеће.

      Ни друга пјесма, Нова поставка јесени, није ништа сиромашнија лијепим сликама, сликаним ријечима. Да управо то, Луција Павловић не говори, она слика своје осјећаје ријечима, у пјесме уноси низ боја и њихових нијанси које откривамо у сваком стиху или у свакој строфи. Боље рећи те слике нам се намећу својом једноставношћу, луцидношћу и љепотом какву сусрећемо код мало којег пјесника. И моранмо се сложити с мишљењем сјајног пјесника Григора Витеза да је сликовитост веома важна у поезији – „Што не можеш илистрирати треба бацити“. А код Луције је свака строфа пуна сликовитости, очарава и надахњује. Треба погледати узете стихове и њихове дијелове: ... старо издање јесени, ... пјенушава рика мора,... вијенци цвркута...бунило боја...здјела дана ...квасање у себи...мрмор прољећа,,, па онда судити о поезији Луције Павловић. Морамо се запитати из којег предјела људског заумља извиру ови бисери синтагми и гдје је крај богатству људских могућности. Има ли умјетност уопће границе? Чини се да су те границе поистовјећене с границама свемира који пулзира у нама и ми у њему, да их никада неће сагледати људски ум ни докучити наша машта. Да се оне у својој разиграности шире попут људске мисли.

ЛУЦИА ПАВЛОВИЋ
је псеудоним којим се користи пеникиња (З. П.). Рођена 06. 09. 1962. године у Жепчу. Од 1985. живи у Дубровнику, затим у Загребу. Пише поезију и прозу још од средњошколских дана. Ово јој је четврта збирка песама. Тренутно је у припреми за штампу роман Бразготине.

      Оно што је важно, Луција знаде за мјеру, њене пјесме су кратке, надахнуте, стихови често од само једне једине ријечи, преломљени управо тамо гдје треба, онако како их добар интерпретатор треба читати. И када је нека од пјесама мање инспиративна, она је још увијек довољно добра да је радо читамо и још једном јој се враћамо. Можда ће нам се мање свидјети неке пјесме, које имају мање лирске поетике, емоционалног колорита. Но, у њима треба препознати пјеснички напор да се каже нешто дубље, да се зађе у неке друге предјеле филозофије, у којима се прави стваралац мора огледати (Птица без неба). Но, већ слиједећа пјесма ( Празно мјесто), показује да се пјесникиња није одрекла оног најљепшег у њеним пјесмана, успјелих неочекивањих сликовитих синтагми: / Ту / гдје осама / просијава вријеме /,... / хербарију ријечи /, ..../ Гола / болећива чежња / не откида звијезду падалицу /.

      Луција нам у наш ријечник понекада враћа и већ понешто заборављене ријечи (барјак), што је и задатак и лијепа особност доброг и пажљивог књижевника, да чува језик од заборава.

      Најљепше су јој пјесме које се врте око љубави, ту она проналази мноштво сунчаних синтагми из којих зрачи богата топла лирика, као јесен из бакине дуње на ормару.

      Као у животу, у пјесникињиним расположењима, смјењују се таласи наде и разочарања, среће и туге, радости и безнађа. ... /  у свијету / и даље насмијаном /.... / не спуштам више / мисли у постељу /... / а ја киша / која не јењава / ломила даљине/.

      Треба видјети оно што пјесникиња каже у пјесми Отајство      ... / загрцнута / између скривеног смијеха / и гласне тужаљке / крећем се и падам / смијем се и плачем / разорена и обновљена / побијеђена и прослављена /.

      Могло би се из низа пјесама цитирати бисере Луцијиних стихова, но, треба оставити читаоцу да их он сам открива и ужива у њима, да види  како се „док одмјеравају снаге врисак и тишина“ на одврнутој пипи точе пјесме Луције Павловић, на радост оних који воле добру поезију и знаду изабрати оно што је квалитетно у данашњој огромној продукцији, чије смеће пријети да затрпа зрнца злата и дијаманата.