Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
___________________________________________________________________________________________________________________________12_

 К Р А Т К Е  П Р И Ч Е 
 

¤

 

   ДЕДИН МЕДАЉОН   

Драгана је била девојчица од петнаест година. Остала је да живи са дедом у малој, трошној кући на самом крају села. Мајка је напустила када је била веома мала, а отац погинуо у рату. Деда је покушавао да јој пружи онолико, колико је био у могућности. Имали су мало имање иза куће, неколико оваца и кокошака. Док је деда био на њиви она би спремила ручак, и терала овце на оближњу ливаду да их напасе.

Једног  јесењег дана је чувајући своје скромно стадо заспала испод дрвета и неколико оваца се удаљило од ње, препуштајући је сну. Сањала је своју мајку како јој се окићена пољским цвећем смеши и гледа је погледом како само мајка може да гледа своје дете. Сањала је и оца како стоји поред њене мајке и милује јој косу. Били су срећни у свету умрлих. Давали су јој снагу која јој је била потребна да живи, и ако је веома млада напаћено радила како би прехранила себе и деду. Деду је неизмерно волела. Упркос томе што су били сиромашни, са њим би поделила и најмање парче хлеба. Сањала је како ће једнога дана живети боље...

Из снова је пробуди блејање оваца у даљини. Кренула је према њима. Видела је да су кренуле да се пењу преко једне стене која се уздизала недалеко од места на којем је до малочас спавала. Корачала је брзо али опрезно јер се камење мешало са слабом вегетацијом, а од киша које су падале претходних дана било је још увек мокро. Морала је да пази да се не оклизне. Испред ње су овце мирно пасле, а она је покушавала да их потера путем одакле су дошле. Нису се помериле ни милиметар, већ су само наставиле да уживају у скромној трави, које је било само местимично. Није јој било јасно шта их је задржавало да ту пасу, када је испод њих била ливада, а овде су наилазиле на стене и камење. Око стене са три стране је био кањон кроз који је хучала набујала река. Пошто није успела да их потера одатле, решила је да сиђе и позове деду у помоћ. Мрак је већ падао и морала је да пожури. Кишни облаци су опет преплављивали небо, а Перун је слао муње у знак упозорења да се склони свако ко је на отвореном.

Драганин деда је седео на прагу куће и љуштио јабуку, када је видео да она трчи низбрдо, хитајући кући без оваца. Пошао је према њој и она му је објаснила где су овце остале. Уместо да крене за њима само је загрлио и насмејао се онако старачки али искрено, од срца и повео у кућу. Поставио је сто и вечерали су. Напољу је киша увелико падала. Драгана је бринула за овце које су остале на стени. Деда је разумео њену забринутост више него што је она могла и да замисли. Испричао јој је једну причу...

"Некада давно када су наши преци још увек били одани старим боговима, на тој стени су се окупљале виле. Свако ко би их видео, могао је да пожели нешто и оне би му то испуниле у знак захвалности што их не терају одатле. Једне ноћи тамо залутао човек који их је приметио како играју у свом колу, тако спретно и грациозно као да испод њих нема камења. Пришао им је и рекао да не жели да их повреди... Оне су му се умиљато смејале, и играле око њега својим заносним телима стварајући топлину и сигурност. Рекле су му да пожели жељу, а он је омађијан њиховом заносном лепотом заборавио да је залутао па је пожелео једну од њих.

Неколико вила се удаљило и остала је једна испред њега... Гледала га је небеско плавим очима, и осмехом који је растапао душу. Дуга свелоплава коса јој је падала низ бујне груди све до струка. Бела прозрачна хаљина се на благом поветарцу обавијала око њеног тела као да је милује. Скинула је појас који је носила око струка. Он је пружио руке према њој и скинуо хаљину а вила је само спустила главу и заплакала. Схватио је њену жељу да буде са човеком, али знао је да она припада неком другом свету. Бољем, лепшем, пуним магије и доброте. Није желео да је повреди. Подигао је хаљину и покрио то прекрасно тело које је тако савршено извајала мајка природа. У њеним плавим очима се видело море суза које су клизиле незаустављиво низ њено прелепо лице. Вила подиже руке око врата и скину сребрни ланац са медаљоном и даде незнанцу у руке. Она је на тај начин изражавала захвалност. Сузе су престале да квасе њено лице, а странац се лаганим кораком удаљавао... На том месту где су падале њене сузе увек има траве и сада наше овде тамо пасу." – рекао је деда са осмехом на уснама. Сигурне су виле их чувају.

Устао је и отишао до дрвеног креденца у коме су чували ствари и из једног старог капута од медвеђег крзна извадио марамицу обмотану око нечега. Спустио је Драгани у руке. Она је полако размотала марамицу и погледала медаљон који јој је засијао у рукама. Погледала је у свог деду и загрлила га. Знала је да је он тај човек, који није могао да повреди једно нежно биће као што је била вила која му је поклонила медаљон. На предњој страни је имао угравирано дрво живота, а позади Световидов рог изобиља. Није могла да га отвори. Загрлила је деду и пошла на спавање. Спавала је мирним сном, знајући да су јој овце сигурне и да их чувају виле...

У зору је чула блејање оваца испред куће па је устала и кренула да их отера у тор иза куће. Деда је био окренут према зиду. Када се вратила у кућу и заложила ватру, подгрејала је остатке вечере од синоћ и позвала деду да устане. Није се одазивао. Пришла је уз његов кревет и ноге су јој претрнуле, само је клонула преко дединог тела када је схватила да он више не дише. Плакала је као киша, и ако је знала да је он себи олакшао муке, и да неће морати више да се мучи за њих двоје. Спавао је вечним сном са осмехом на уснама… Имала је медаљон и решила је да оде да покуша да нађе вилу, како би јој вратила медаљон и затражила да јој врате њега међу живе. Мокош је испустила његово вретено судбине...

Упутила се оним истим путем којим је јуче пошла за овцама и попела се до стене. Села је на један камен и почела да се моли. Када је прошло неко време почела је махнито да дозива, ни сама не зна кога, али веровала је да ће се неко појавити. Њен глас је одјекивао кањоном и ни гласна река испод ње није могла да је надјача. Срце јој се цепало што никог није било да јој помогне. Ноћ се већ увелико спуштала и обавијала својом тамом куће у даљини и ово магично место. Није могла да се врати. Било је превише стрмо за тумарање ноћу. Месец се скромно промолио изнад једног малог облака, да би убрзо поново нестао као да се крије. Звезде су сијале својим устаљеним сјајем високо изнад ње. Наслонила је леђа на стену и задремала, са молитвом на уснама и медаљоном у руци.

Када је свануло вратила се кући а на прагу је дочекао деда са јабукама у рукама и осмехом на лицу. Потрчала је и бацила му се у загрљај. Али нешто је било другачије. Није могла да се сети неких ствари, али била је свесна да је нека велика туга која је обузимала прошла. Сада је место уступила срећи... Драгана је са дедом седела на прагу, јела јабуке и покушавала да се сети шта је радила јуче... Али то је било закључано дубоко у њеном сећању. Виле су се побринуле за то...


       Милена Стојановић