Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
__________________________________________________________________________________________________________________________   13_

 Е Н Е И Н И   Д А М А Р И 
Цртице и  приче из живота




    ИЗ КУЋНЕ РАДИНОСТИ   

Гдје гонимо и да ли уопште гонимо

Сунчеве зраке ме милују по лицу. Будим се, погледам око себедобро је, познати амбијент. Испред мене татина омиљена умјетничка слика на којој се види човјек који сједи на стијени, посматра чамац и мооооре испред себе... Дивно. Нешто ми лијепо кад ми поглед падне на њега. Дан ми одмах добар. Е, тата, тата, да ти знаш што не знаш, мислим се ја у себи. Опет зажмирим и одлутам у не баш далеку прошлост ми моју, хихихи, вјечита темамушкарци.

Заједничко буђење, осмијеси и прича. Боже, како је све дивно звучало. Али, највише ми се допао дио кад каже да ће ме водити да ме упозна родбина и да видим његову "хацијенду". А мени очи засјајиле, већ видим како боса, лаконога, лепршаво летим по хацијендици, а у дворишту свирају маријачи“. И ту је била финта“! Док сам ја схватила дамаријачи неће доћи, већ сам била као клен(ица) ухваћена. Мислим се како има неке дражи и у овоме. Па, шта ако и није како се каже? Паметан човјек пусти себи да вјерује и у невјероватне ствари. То је живот. Да није тако не би нам се ни дјеца рађала. Јел тако? Наравно, тешко да сам тад била паметна“, више наивна, јер ко би ми сад могао протурити такву причу! (Ха,ха,ха, нек се јави на слједећи број телефона 0650000000). И уопште смо ми, жене , склоне да саме додамо и чега нема. Стварамо привиде и своје бајке. Ма, не ,ако мислите да је ово феминистички текст, зауставите се! Ту не гоним! О чему бих ја сад писала и размишљала да није било свега овога? Ко би ме данас звао мама... Хеј, па све брзоплетости из којих немамо велике ране су нам нешто донијеле. Нешто добро... То ме тјеши. Чуј тјеши, па нисам тужна. Срећна сам што сам кроз ту причу о хацијенди, иначе мексичкој кући у једној етажи, без спратова, упознала, додуше не Мексиканце, али свакако људе које сматрам својима и дан данас.

Ето, драги тата, некад мислим да би све било другачије да си ти са мном био тад, али знам себе... Иста сам као ти... Волим људе, вјерујем и у невјероватно и уживам! Гени су чудо! једино што ухватим себе како загледана у твоју слику тражим одговоре...

Посвећено свима онима који се стално питају да ли је исправно то што раде и да ли гоне гдје треба...






Пише: Енеа Хотић


¤


 
 Цртице из живота 

  • Није злато злато због злата, већ зато јер мени сија(ш), злато моје!
  • Доста је! Дижем руке од свега! Да бих Тебе загрлила.
  • Откако ми долазиш у дан и сан ми је златан!
  • Мисли ткам у ћилим од ријечи. И грлим Те снажно, и једино то ми је важно овог јутра.
  • Дан за Твој длан скројен, златом обојен!Их!
  • Диши, диши и удиши ме!
  • Киша ће, а Ти ми већ јеси у дану, на длану!
  • Вјеруј, милуј очима, купуј срцем, а плаћај додиром Душе од свиле.
  • Дан има зору, а ја Тебе.
  • Буди ме мој град сунцем и својим звуковима баш као вриједни домаћин што се спрема да дочека драге људе. А ја? Мислим на Тебе у њему. И лијепо ми.
  • Твоје "зашто" не мора бити исто као и моје, све док нам је "зато" исто!
  • Кад ме нема, види гдје сам Ти. Тако ћеш знати шта сам Ти: љубав на длан или тек да прође дан.
  • Одспавати и појести супицу, два лијека моје баке. Додала бих - и Тебе загрлити, па смо квит овај дан и ја.
  • С ове стране неба или оне, важно је да су душе, што се препознају, заједно. Сјећањима, причама, дамарима.
  • Држим се Твога скута. Куд ћу (ћеш) више од тога!