Гдје „гонимо“ и да ли уопште „гонимо“ Сунчеве зраке
ме милују по лицу. Будим се, погледам око себе – добро је, познати амбијент. Испред мене татина омиљена
умјетничка слика на којој се види човјек који сједи на стијени, посматра чамац
и мооооре испред себе... Дивно. Нешто ми лијепо кад ми поглед падне на њега. Дан ми одмах
добар. „Е, тата, тата,
да ти знаш што не знаш“, мислим се ја у себи. Опет зажмирим и одлутам у не баш далеку прошлост ми
моју, хихихи,
вјечита
тема – мушкарци.
Заједничко
буђење, осмијеси и прича. Боже,
како је све дивно звучало. Али, највише ми се допао дио кад каже да ће ме водити да ме
упозна родбина и да видим његову "хацијенду". А мени очи засјајиле,
већ видим како боса, лаконога, лепршаво „летим“ по хацијендици, а у дворишту свирају „маријачи“. И ту је била „финта“! Док сам ја схватила да „маријачи“ неће доћи, већ сам била
као „клен(ица)“ ухваћена. Мислим се како има неке
дражи и у овоме. Па, шта ако и није како се каже? Паметан човјек пусти себи да вјерује и
у невјероватне ствари. То је живот. Да није тако не би нам се
ни дјеца рађала. Јел тако? Наравно, тешко да сам тад била „паметна“, више наивна, јер ко би ми сад могао „протурити“ такву причу! (Ха,ха,ха, нек се јави на
слједећи број телефона 0650000000). И уопште смо ми, жене , склоне да саме додамо и чега
нема. Стварамо привиде и своје бајке. Ма, не ,ако мислите да је
ово феминистички текст, зауставите се! Ту не „гоним“! О чему бих ја сад писала и размишљала да није било
свега овога? Ко би ме данас звао „мама“... Хеј, па све брзоплетости из којих немамо велике ране
су нам нешто донијеле. Нешто добро... То ме тјеши. Чуј тјеши, па нисам тужна. Срећна сам
што сам кроз ту причу о „хацијенди“, иначе мексичкој кући у једној етажи, без спратова, упознала, додуше
не Мексиканце, али свакако људе које сматрам својима и дан данас.
Ето, драги
тата, некад мислим да би све било другачије да си ти са мном био тад, али знам
себе... Иста сам као
ти... Волим људе,
вјерујем и у невјероватно и уживам! Гени су чудо! једино што ухватим себе
како загледана у твоју слику тражим одговоре...
Посвећено
свима онима који се стално питају да ли је исправно то што раде и да ли „гоне“ гдје треба...
|