Суштина поетике
КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
___________________________________________________________________________________________________________________________5_
МАЧВАНСКИ НЕБЕСКИ САЊАР
Бора Д. Симић
 Бора Д. Симић, песник и мачвански небески сањар,
рођен је на Крстовдан 1929. године у Глушцима код Богатића где проводи сав свој
живот. Несхваћен, а често и понижаван од својих сељана због склоности ка
писању и поезији, он пише и објављује још од своје младости. Његова поезија је модерна и пуни слика и метафора из родне му Мачве. Прст судбине или неке друге околности у времену у којем је стварао, нису омогућили Симићу да допре до поетских врхова које је својом поезијом заслуживао. Иако су му песме преведене на неколико језика, он је своју прву звирку песама објавио тек 1995. године, а касније још свега две. Но, и после тога не доживљава славу која му припада. Остао је у запећку и у сенци много лошијих песника од њега. Мада је скромног образовања с обзиром да је завршио само основну школу у Краљевини Југославији, тј. четири разреда, Бори Д. Симићу није представљало проблем да испише стихове којих се не би постидео ниједан светски песник. |
¤
|
¤
¤
|
| УСПАВАНКА (слепој мајци Љубици) Сни сном радосним, цвете милорасти, Походи те срећа као злато чедна Док влати осмеха по ливади пластиш Убога је тама дана недогледна Спи Сруши се пуста кровињара брига Спаде тешко блато с точкова таљига Избледеше слова из свих црних књига Спавај И надгледај очима без вида Син Твој будан сања Кулу песме зида.
| МАЧВАНКА Јабуко сумрака над Битвом луда хармонико уцветалих ливада глушачко пролеће. Лепотице кажњеника у логору песме предобра вило. Пењи се на моју крхку пут без страха. Мироваћу као камен волећу те до последњег даха. У нашој љубави расцветао се од среће пламен. И љубићу руже дисања сањаћу те испод небеског грања. Сад мислим да сам Бог тишине или пречудан самац. Мачванко! Мачванко! са мојих груди скини од туге претешки ланац док нису на нас набацане мађије и чини. Још нам ноге горе у слаткој прашини очи нам скакућу, скакућу по шареној месечини. ¤ | ИСПОВЕСТ (слепој мајци Љубици) Гвоздено детињство ћути пред свилом Среће. Глушци, село моје, што кујеш песму, мене. Глушци, ватро угашена за студен тишине моје. Један безноги путник корача обалом Битве. Један бескрили голуб ноћима стреми. Мајка утехе узидала је у мене злато јутра. Срећа је, понекад, и горак хлеб. Изнад летине облак трновит, и јагње осмеха, тужно јагње осмеха. Једна фрула тражи руже Доброте, Мајко, из очију Твојих угаслих.
|
Пишите за Суштину поетике
______________________________________________________________
