“Разумјели су се погледом који је “парао” ваздух у соби”, ова мисао ми је прошла кроз главу док сам посматрала мени блиске особе у једној посјети. У просторији је те вечери било бар десетак људи. Међутим, од свега што се те вечери дешавало, мени је овај поглед остао у најјачем сјећању. Рекао је више него да је употребљено стотине ријечи. У ситуацији која је пријетила да измакне контроли због опречних ставова људи који су дискутовали о политичкој ситуацији у нашој земљи, овај поглед пун молбе, не пријекоран, више благ и молећив, учинио је од једног прилично рјечитог човјека који се бори за своје ставове, некога ко је одједном схватио да није ни мјесто ни вријеме за такве дискусије. Поставила сам сама себи питање на које тражим одговор и ја, а траже га многи откако је свијета и вијека, да ли људска комуникација има границу и гдје се завршава. Да ли се уопште може завршити?

Људи су обдарени том особином да могу међусобно да се споразумијевају вербалним и невербалним средствима комуникације. Језик је најсавршеније средство комуникације међу људима, а услов да би људи унутар једне заједнице могли да комуницирају јесте да говоре истим језиком, тј. језиком
своје заједнице. Често се враћам у вријеме када су настале наше народне умотворине, вријеме у коме су људи преносили “с кољена на кољено” пјесме , приче, пословице, басне. С обзиром да тад није било медија који би преносили одређене информације, окупљања око ватре уз топло огњште пружала су могућност да се објави нешто важно, да се проговори о неком проблему јавно. Наравно, кад кажем јавно, мислим на ужи круг људи. Све те народне умотворине су у ствари служиле и послужиле да се у њима пренесу размишљања унутар заједнице и не само то, оне служе и нама, послије толико вијекова да реконструкцијом тих умотворина дођемо до закључака како су људи тог времена размишљали и упоредимо их са данашњим.

У басни, краткој причи коју карактерише говор животиња, покушава се указати на мањкавости људи из окружења. То потврђује Езопова басна “Лисица и рода” која је потписана аутором, али која управо врши своју давнашњу функцију, а то је да укаже на неке људске особине. Колико смо склони коректној комуникацији и колико смо спремни да чинимо уступке да би та комуникација била успјешна? Мислим да су то питања која произлазе из ове басне. Надмудривање поступцима требало је да укаже на интелигенцију обе стране и лисице и роде. И сви смо схватили да због специфичности облика тијела, лисица и рода не могу да једу из исте посуде, то је потврђено два пута. Надмудривање је било успјешно, но сазнајемо и нешто друго. Колико је увиђајно према некоме кад све посматрамо из свог угла? Чини ми се да није.

Наш познати нобеловац је једном рекао да наше ријечи одјекују различито у другима, те да због тога морамо бити увиђајни, јер то је основна одлика савремене успјешне комуникације. Наравно да не можемо увијек да се
позовемо на ту фамозну увиђајност. Некад нас воде емоције и афективна стања. Ова два лика у басни су на један привидно љубазан начин показали на шта се треба обратити пажња. Наиме, због жеље да се освете један другоме, и лисица и рода остају гладни на обе вечере. Умјесто да су разјаснили ситуацију, они су се правили да се ништа не дешава и реванширали се једно другоме… Могућност за једну јасну вербалну комуникацију је пропуштена.

Но, вратила бих се на почетак приче и на онај поглед који је рекао све. Невербална средства комуникације су гестови и мимика. Колико смо научени да их распознајемо? Да ли су то ти Андрићеви знакови поред пута? Између осталог, мислим да јесу. Понекад погледом покретом лица можемо рећи више него што бисмо рекли ријечима, али и ти покрети могу бити преточени у ријечи, на неки начин. Данас, кад живимо у вријеме у којем нове генерације имају неки тотално другачији начин комуникације једни између других (друштвене мреже), свједоци смо губљења функционалности језика. Скраћенице се налазе посвуда у писменој комуникацији, тако да ће нам сигурно у будућности требати преводиоци за сопствени језик. Примјер – “Мжш л дћи по мне?”(Можеш ли доћи по мене). На овом примјеру се види скраћивање исказа који у усменој презентацији звучи горе. Невербална комуникација покретима лица ће постати драгоцијена јер ће употпунити све оно што не буде казано ријечима. Чини ми се да је то сад одраз људи који нас окружују и устаљених невербалних начина комуникације. Дигнута обрва – знак чуђења; намрштеност – знак љутње; климање главом – знак одобравања; раширене руке према некоме – добродошлица. Све су ово
она танана нејезичка средства комуникације. Драгоцјена су и незамјењива често. Ко зна, да сулисица и рода биле вољне да ријеше проблем оног другог и очима покажу да нешто није у реду (условно речено) све би се другачије завршило.
Колико смо способни да “ослушкујемо” друге? Можда смо у овом времену атрофираних људских вриједности заборавили на нормалан људски разговор уз благонаклоно слушање и препознавање суштинских ствари. Ово питање се поставља послије читања ове басне. Она је само послужила као подсјећање шта то не треба да радимо да бисмо се боље разумјели. Дакле, осмијех, стисак руке, климање главом или одмахивање главом, неки поглед који одобрава или не одобрава нешто, све су то пратећа нејезичка сретства комуникације која могу помоћи да не дође до сметњи на комуникацијском каналу и да се сви боље разумијемо, а самим тим и приближимо једни другима.

Чехов је рекао да је живот пун беспотребних разговора. Додала бих да можда олако схватамо тежину ријечи И како оне у другима могу произвести различите реакције. Често нама разумљиво не мора бити разумљиво и другима. Слушати истински друге док покушавају да комуницирају са нама, је основно што требамо научити. Сваки вид комуникације тражи посвећености и једну дозу озбиљности да нам не промакну важне ствари.

“Осмесима И рукама смо испричали нешто што преведено на језик значи љубав”. (Мика Антић)