ЖИВОТОПИС ПЕСНИКА
Владимир Караткевич (1930, Орша – 1984, Минск) – белоруски совјетски писац, песник,
драматург, сценариста и публициста, класик белоруске литературе и једна од
најсветлијих фигура белоруске литературе 20. века. Први белоруски писац који је
употребио жанр историјског детективског романа.
Стваралаштво Владимира Караткевича
одликује се романтичарским управљањем, високом уметничком културом, патриотским
поносом и хуманизмом. Значајно је обогатио белоруску литературу у жанровима и
темама, испунивши је интелектуалним и филозофским садржајима.
Караткевич је завршио филолошки
факултет КГУ имена Т. Г. Шевченко
1954. године. У периоду од 1958. до 1962. Караткевич је похађао курсеве Више
књижевности и писања сценарија на Институту
за кинематографију. Занимала су га историја, народна култура, легенде и
предања, светска књижевност и драматургија. Своја прва дела почео је да пише у
студентским данима.
Најпознатија дела Владимира
Караткевича су: Дивљи лов Краља Стаха
(историјско детективски роман), Седа
легенда, романи: Класје под српом
твојим, Христос се приземљио у Гродни,
Црни замак Олшански и есеји: Земља под белим крилима.
Професор Иван Чарота је две
Караткевичеве песме уврстио у Антологију белоруске поезије (Анталогія
беларускай паэзіі, Мінск, 1993), а на српски језик их је превео
Миодраг Сибиновић (Антологија белоруске
поезије, Београд, 1993). Антологија је доживела и друго издање, 2012.
године, у издању Српске књижевне задруге, под покровитељством Амбасаде
Белорусије у Београду и Беларус Агропанонке у Новом Саду.
Историјско – детективски роман Дивљи лов краља Стаха на српском језику
се појавио 2007. године, у издању Paideia – е, у оквиру збирке Библиотека Маштарије. Са белоруског
језика роман је превео Андриј Лаврик.
СТИХ НЕЗАШТИЋЕН И НЕЗАУСТАВЉИВ
Стих незаштићен и незаустављив,
Слаб је – штит једини, верни.
Неће никад нестати песник,
Јер живи у вечитој песми.
Када једном пођем из долина,
А нисам најлепшу причу завршио,
Божји свет мене ће поновити,
Као што ме је много пута поновио.
Као мора, звезде и језера,
Који у вечности трају вољно.
Свет је великодушан.
Свет ће мене поновити...
Па, ако не свет,
Онда Белорусија. –
Мени је – довољно.
ЛИШЋЕ
Јесен је прошла шумарцима,
По маленим ражаним њивама,
Црвеним обрисима
Лишће је шуму ранило.
Погледајте на земљу златну,
Нежну, тужну и чисту,
Нека тумара по њој
Ваздухом лишће подигнуто.
Лишће танким капима.
Бакар плута по језерима,
Туга у небу магловитом...
Као песма, са грана слеће
Лишће, лишће,
Злаћано лишће.
Стотину листова,
Десет листова,
Један лист.
заувек живи.