http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                17 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Да се подсетимо | Момо Капор



ПИСМО

 

Међу наплаћеним рачунима за књиге и позивницама за места на којима сe губе осмеси и време, пронађох и ваше љубичасто писмо. Имате тридесет и пет година и желели бисте да останете непознати. Хоћетe да напишем нешто само за вас? Видите, нисте ни приметили како упловљавате у тупо, средовечно доба. Стигло вас је преко ноћи, прешло преко првих златних мостова у вилици и бора на врату. Сазнали сте то оног јутра пред огледалом када сте утврдили да вам је све више времена потребно да повратите своје лице од воска из сна. Све теже да закорачите у нови дан. Да отворите очи и кажете добро јутро уснама изгореним димом и учтивостима. Најрадије бисте спустили шалоне и преспавали лето, баш као што бели медведи преспавају зиму, али, као и сви други с којима се дружите, ви једноставно морате летовати — таква су правила игре у коју сте запали, па сад седитe у колима поред свог мужа на цести што води ка мору. Колико сам вас пута сусрео последњих година! Лежали сте на терасама хотела или расејано гледали кроз стакла аутомобила у свет који су освајале неке друге девојчице.Како је све то брзо прошло! Од оног првог смушеног пољупца у вашој капији до ове уморне даме којој је потребно све више ствари да би била, нећу да кажем срећна макар само задовољна! Све више резервација, све вишe балкона окренутих мору, осигурања против крадљиваца и пожара, резервних гума, столица на расклапање, помада за негу ваше коже и лосиона за негу косе, више леда у пићу и у срцу, шминке у ташни, све тамнија стакла наочара против сунца...

Занимљиво је да у земљи у којој смо имали срећу да сe родимо, драга моја пријатељице, љубави започињу обично на кантама за ђубре! Сетите се само кућа у којима сте становали и оних плеснивих ходника у којима сте се опраштали. Наши први пољупци имају укус пепела, накисели воњ трулих зидова са којих се цеди обојена влага.

И увек је ту оно страшно осећање привремености и кривице да се чини нешто недолично. Враћају се касно пијани станари, из отпадака излећу преплашене мачке, кћери ноћних пролаза, нека будала увек је палила светло или псовала одозго са степеништа у тами. Сећате ли се те трулежи и расутих утроба које је исповраћала ноћ? Данас, кад вам је тридесет и пет година, видите један други свет. Ваша кћи се љуби на улици у по бела дана, а кроз прозор ваше хотелске собе сваке вечери видите љубавне нарове како се огрћу песком и месечином. Обишли сте свет, али више од музеја и ризница вас су занимали ходници кућа. Видели сте улазе у зграде Италије, портире у ливрејама и одсеве ружичастог мермера, видели сте капије Лењинграда са мирисом Достојевског и париске улазе које чувају консијержи, у Енглеској су се зелени травњаци попут тепихa пели из поља уз степеништа — нигде ни трага оним кантама за ђубре на којима сте   ^^

први пут упознали љубав, на чијим су клепетавим поклопцима сви ваши вршњаци добили прве љубавне подукe. Све наше љубави рођене су тамо, на ђубрету, и све до једне имају укус отпадака и бojy оних заједничких станова изнад нас, оних горе завађених станара, малих смрдљивих гнезда у општем хаосу подозривости. И данас, док сe возите према мору, утврђујeтe да је та прескупа играчка, то скупоцено морe стигло прекасно да било шта спере, и да више не осећатe никакво узбуђење док сe оно појављује иза брда у блеску својe нарцисоидности. То је дуго очекивани поклон без радости.

Ви сте она уморна дама која полази на летовање као што се одлази на издржавање казне. У мислима још увек окрећете кључеве и затварате браве, гасите светла и плаћате рачуне, заврћете боце гаса, прецртавате једну по једну ствар на листи сопствене заборавности; јесте ли закључали отирач „Добро дошли драги гости“ ланцем, јесте ли понели своје таблете без којих више не можeтe, коме сте оставили кључ од кутије за писма, да ли је новац у новчанику — без њега бисте били изгубљени, а телефони, а адресе?

Ви сте она уморна дама која се сада вози поред нервозног мужа и потпетицом притиска педалу непостојeћe кочнице, а мисли: „Гдe ли се дело оно Попово поље, оно бескрајно Попово поље које сам некада са гаравом eкскурзијом обилазила пола дана заједно са сенком брда, и где су они смели дечаци што су искакали из воза и трчали стазом уз пругу на месту званом Брадина, на оном успону, прескачући скретнице трчали кроз високу траву само због тога да ми се допадну: доносили воду у војничкој чутурици излажући се опасностима, куповали венце сувих смокава (једна смоква, један ловоров лист — боже, како је то мирисало!) и шумске јагоде у малим сепетима од храстове коре ?“

Ко би се то данас тркао са једним возом само због вас? И ко би вам то, сем келнера, донео чашу воде?

И ко би то, сем мене, само за вас писао ову причу о ђубрету и мору?