КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

(Сергеј Александрович Јесењин)

Љепоту твоју вечерас ћутим,

шапатом звијезда дан ће сванут,

конац љубави горчином слутим

и ништа нам срца неће ганут.

Све што бијаше брзо ће стати,

слика твоја остат ће нијема,

срце због срца тада нек пати,

душе бит ће смирене посвема.

Смираји срца због судбе касне,

уз задњи гријех сузе ће канут,

пожар страсти након буре гасне,

тко изгори, тај не може планут. 

Попут мрака љубав је слијепа,

лик твој међу мислима дријема,

претешка бол срце ми цијепа,

тко љубљаше, тај љубави нема.

У ПОНОРУ СТРАСТИ

И опет ми душа све о теби сања,

И кида се срце и за тобом гине,

А невјера твоја далеко се склања,

Као тавни облак кад са неба мине. 

(Алекса Шантић)

Навиру слике пред очима бјегунца,

ко зенитна сјена нада је све мања,

уплакано лице грију зраке сунца

и опет ми душа све о теби сања.

Прошлост се враћа кроз жуборе ријеке,

романтична пјесма у разбору сине,

праскозорје буди мистерије неке

и кида се срце и за тобом гине.

Док маштам о нама љубав ме преплави,

чежња си и муза опијеног стања,

та љепота њежна мрачну тугу смлави,

а невјера твоја далеко се склања.

Због тебе се топим у понору страсти,

уз задњу жељу реалност се расплине,

у сновиљу тону забрањене сласти

као тавни облак кад са неба мине.

НА ГРАНИЦИ СНОВА

А ти не постојиш нит си постојала;

Рођена у мојој тишини и чами,

На сунцу мог срца ти си само сјала:

Јер све што љубимо створили смо сами. 

(Јован Дучић)

ОДСЈЕЧЦИ  ЖИВОТА

Потајна слабост и жудња ка срећи,

скривене мисли у боји љубави,

њен поглед некад све што знаде рећи,

још једном само да је да се јави. 

(Владислав Петковић Дис)

У доби касној када сунце зађе

тужни ће поток у сузама тећи,

све грешке живота разносе лађе,

потајна слабост и жудња ка срећи.

Сјећања болна стару љубав врате,

душа се опире суровој јави,

пјесма се точи у минуле сате,

скривене мисли у боји љубави.

Љепоте дах због љубави продише,

крвави мјесец у сутон је већи,

животне одсјечке умјетник пише,

њен поглед некад све што знаде рећи.

Можда опет срце снажно закуца

кад животне боли киша удави,

поноћни лахор на врата покуца,

још једном само да је да се јави.

МРАЧНИ ДВОРАЦ

И нирвана имала је тада

Поглед који нема људско око:

Без облика, без среће, без јада,

Поглед мртав и празан дубоко. 

(Владислав Петковић Дис)

Вјековни дворац заклања шума,

језа из душе акорде склада.

Немирне снове дубоког ума

и нирвана имала је тада.

Шумове свијести прати јека,

студене мисли лете високо,

мрачна дама у зениту чека

поглед који нема људско око.

Тражећи љубав на кривој стази

с црног коња краљевић пада,

сухо цвијеће носи у вази

без облика, без среће, без јада.

Утваре харају мрклом ноћи,

вјетри шибају душе жестоко,

сјенке траже заклон у самоћи,

поглед мртав и празан дубоко.

О ПЕСНИКУ

  

    Иван Гаћина, рођен је 15. априла 1981. године у Задру, Република Хрватска. Високу стручну спрему и академски назив магистра инжењера рачунарства стекао је након завршених студија на Свеучилишту у Дубровнику 2010. године.

Пише поезију и хаику поезију, кратке приче, афоризме и рецензије књижевних дела, те се повремено бави дигиталним фотографисањем.

Добитник је двадесетак међународних награда за поезију и кратке приче у Хрватској, Србији те Босни и Херцеговини.

Превођен је на неколико језика.

Члан је неколико удружења и друштава. Издао је једну песничку збирку Тебе тражи моја рима (2014).

Живи у Задру.