http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                24 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Незнаном јунаку | Дијана Тошић



 

Не тужим што ми се са поља равна вратити нећеш, већ што ти очи последњи пут нећу склопити. Можда ти ни главу не бих нашла, одсечену кривом османском сабљом. Не плачем што удовица постах, а ни венчанице не обукох, већ што ће ти над кровом куће јато црних гавранова летети, што ћеш лозу прекинути. Ридам што наследника не остави да ти главу освети. Косу чупам што ти гроба нећу знати, нити имати где крстачу забости. Није мени што ти историја име неће памтити, већ што ћеш ову светињу, са Христовом крвљу и телом причешћен, узалуд да браниш. Пашћеш на Видовдан, уздигнуте главе, поносан и пркосан као прави Србин. Пепелом се посипам испраћајући те у смрт неминовну. Ни лета, ни јесени видети нећеш. Одлазиш ми, а знаш да ми се вратити нећеш. Мајка ти већ црнину обукла, а мени припремила.

Са осталим јунацима, уздигнуте главе, праћен тек скованом химном у бој ми крећеш. Знам, идете образ да браните, јер о њему се не преговара. Као жртву себе дајете небесима, за нека будућа колена и још веће царство. Ваше главе на боље место данас иду.

Прве ударце метала о метал пронесе вихор до наших зидина. Дрхте нејака женска тела, сузне очи бришемо. Руке не слушају, па се само у молитву склапају да вас не муче, нека бар достојанствено погинете. Мешају се наше и заставе тих ала, више не знамо ко је кога посекао. Гавранови беже па нам глас доносе. Падоше обе владарске главе. Да ли да тумачимо то као пораз или као победу?

Пролисте крв и главе дадосте своје, у нади да ће боље дане Србија да види. Не дадосте оно што је наше, што зелене змије хтедоше одузети, а дадосте им и више од тога. Велика је светиња имала да се брани, а шта ће нам од ње остати? 

Судбина се Лазареве Србије навалила на нејака плећа Оливерина. Најмлађу од свих, а у њеним рукама нам леже животи. Убивши Јакуба, наоштрио је Бајазит зубе на ово нејачи што нам остало. На младога деспота, и уцвиљене жене. И није ми што нас као стоку гледају, децу отимају, жене злостављају, него што ми манастире и цркве отеше. Што ми на Бога навалише и фреске свете огулише. Није ми и што нам зидине града присвојише, но што ми речи потурчише и забранише да се дичим својим крстом. И народну ми ношњу забранише, обукоше у димије и шалваре, и себе за господаре мени одредише.

Хоћеш ли се, Оливера, и ти на то привићи, народ заборавити и отаџбину Отровници дати? Како ћеш се са убицом носити, или ћеш родити синове да наставе очева освајања? Да ли ћеш и брата њему у руке предати, мајку заборавити, или ћеш се женском лукавошћу из тога извући?  Вазали постасмо, а где ће нам достојанство и образ? Где нам је царевина коју Душан муком стече? Кнежевина коју Лазар хтеде да брани до последњег даха? Шта ћемо оставити генерацијама будућим? Да уче из пораза или из вазалства?




О СПИСАТЕЉИЦИ

 

Дијана Тошић

Рођена je 16. јула 1991. године у Београду. Завршила је гимназију у Чачку, где је примећен њен рад у драмској секцији. Од малих ногу учествовала је на бројним такмичењима у рецитовању поезије и лепог говора. Љубав према књижевности навела ју је да дипломира на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на катедри за Српски језик и књижевност.

Пише прозу, а своје књижевне узоре проналази у Достојевском, Андрићу, Селимовићу, грчкој и египатској митологији. Плесне сандале заменила је мастилом и пером.