КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Већина писаца тежи да до прве књиге дође бесплатно. Први разлог томе је однос стручне и читалачке јавности према првој књизи који је такав, да обесмишљава улагање тако великог новца у књигу за коју неће нико чути. Други разлог је, за већину недостижна цена самосталног објављивања. Свако ко је бесплатно објавио прву књигу, јер није имао новца да сам финансира објављивање, зна са чиме се суочио у покушају да објави другу.

За велику већину оних који нису имали новца да самостално објаве прву књигу, исто важи и за другу. Но, ако се питање прве књиге чинило комплексним, питање друге књиге је, ако бисмо покушали да зађемо у суштину, толико комплексно да захтева једну солидну социолошку студију. А ево и зашто је то тако и зашто социолошку:

Књижевност се карактерише као филозофска, друштвена наука. За оне који је стручно и професионално изучавају, књижевност је наука. За оне који је стварају, књижевност је све осим науке, књижевност је уметност.

 Али, било да је посматрамо као уметност, као науку или обa одједном, књижевност у данашњем смислу је неколико векова стар феномен. Зашто само неколико векова, када знамо да је писмо измишљено пре 5.000 година и да данас познајемо много прича старих неколико миленијума?

Почев од старог века, староегипатских и асирских текстова, преко антике па до позног средњег века, књижевност у данашњем смислу речи готово да не постоји. Скоро сви текстови, сва дела, написана у то време, имали су за циљ пренос информација. Данас та дела углавном читамо читања ради, али њихова сврха је, у време када су стварана, била пренос информација. Било да читамо египатске књиге мртвих, Хомерове епове, античке драме (са одређеним изузецима), историје, биографије, итинерeре, каноне, читамо дела која за циљ првенствено  имају пренос информација. Тек крајем средњег века у већем обиму почињу да се појављују дела која имају за циљ да забаве и поуче на ненаучним основама. Та дела покушавају да се измигоље испод окриља цркве као главног носиоца писмености, и двора, као васколиког, световног заступника божанске власти на земљи, и почињу да пишу о згодама и незгодама свакодневног живота обичног човека. Од тих почетака, књижевност је прошла кроз неколико фаза. Обележила су је дела Петрарке, Дантеа и Бокача. У Шпанији се родио Сервантес, у Енглеској Шекспир. У злато су је оковали гиганти деветнаестог века предвођени Русима, да би у двадесет првом веку у свету еволуирала у разне фићфириће, а у Србији се вратила у прапочетно стање, у оквир двора и цркве.

До почетка деведесетих, када почиње нагли суноврат свих културних тековина на овом простору, развој књижевности и њен утицај на друштво детаљно је истражен и проучен. Но, промена која је почетком деведесетих настала у књижевности, са самом књижевношћу нема никакве везе. Књижевност се претворила у нешто што са књижевношћу нема никакве везе, претворила се у огледало свих фрапантних и срамотних друштвених феномена који су задесили, или, боље рећи, потресли овај народ, те је као таква постала питање за социологе. Ни једном озбиљном човеку из књижевне струке, који је своју каријеру изградио на делима Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Иве Андрића и других, ни на крај памети не пада да разним полтронима данашње књижевности посвети ни један једини минут свог времена.

Али, каква је то данашња њижевност, која се вратила у оквир двора и цркве? Битно је нагласити да данас, у Србији, постоји неколико врста књижевности, барем три.

Једну врсту данашње књижевности назваћемо, за ову прилику, књижевност по Буковском. Буковски је био човек са одређеним не претерано великим књижевним талентом, ближи новинару него писцу. Али, и то је било сасвим довољно да пишући о животу какав је он водио, о једном тешком, бедном животу, освоји милионе читалаца широм света. Буковски је годинама живео као блудник и развратник без крова над главом, на ивици просјачења, те је пишући искључиво о свом животу створио јединствена књижевна дела. Данас, у Србији, многи, у недостатку инспирације или какве боље идеје, покушавају да копирају њега. Комично је то што данас мамина и татина деца, седећи у својим креветићима и фотељицама, држећи своје лаптопове на коленима, покушавају да опонашају једног бестидног, развратног, бескрупулозног уличног вука кога је одгајила и отхранила улица, који је волео сваку проститутку са којом је био, који је више попио вискија и вина него воде. Попут Буковског, и они своја дела пуне најразноврснијим псовкама и гадостима свих врста, сматрајући да су као и Буковски, и они написали нешто ново, модерно, значајно; сматрајући да ће ако пишу попут Буковског обманути некога да су књижевни таленти, или да ће тако показати некакав бунт или презир према животу, друштву, систему. Али, све то испада комично. Резултат таквих напора је да ту књижевност данас читају само они који је и пишу (мада је и то упитно).

Друга врста књижевности је она која се бави дневно политичким темама. То је књижевност која не може да макне од ратова деведесетих година или од збивања с почетка овог века. Југоносталгија за и против је све чиме се та књижевност бави.

Заједничко за обе врсте књижевности је да се финансира из истих извора, од стране најразличитијих западних невладиних организација. А, запитаће се неко, зар се књижевност може финансирати? Нажалост, може, и то у једном веома скривеном виду, који се зове – награде. Од почетка овог века број разних књижевних награда је толико порастао да је сада немогуће ни рећи колико их има. И те књижевне награде имају нешто заједничко. А то су победници. Победници су увек исти, јер су наручени, одређени и плаћени. Наши најзвучнији писци данашњице су садашњи или бивши политичари, дипломате, амбасадори, аташеи, активисти, скори досељеници са Запада. Они су се још током деведесетих повезали са бројним културним организацијама и почели ширити западну културу по Србији. За то су добијали адекватне награде. Тако је остало до данас. Запад има новац, новцем се финансирају награде али и одређују правила по којима се додељују, а додељују се, јасно је, само подобнима. Зато не треба сумњати у књижевне укусе људи из струке када неку велику награду доделе за дело које са књижевношћу нема никакве везе, које је препуно јадних, патетичних и високоинтелектуалних мотива о безобразном и ненормалном Балкану који никада неће ухватити корак са временом јер на њему живе некаква заостала, крволочна, човеколика бића. Или када награда припадне делу које се од вулгарности не сме читати наглас. Јасно је као дан да њихова одлука нема везе са њиховим укусом, већ искључиво са новцем. Данас у Србији постоји један одређени круг од двадесет до тридесет људи који узимају све важне награде сваке године. Они су, уједно, и чланови жирија и међусобно једни другима додељују награде. Онај ко не добије награду он је у жирију, а ко није у жирију обавезно је добитник неке награде. И тако сваке године у круг. Тај круг је затворен и у њега се тешко улази. А пошто награде за собом повлаче и популарност и књижевни утицај савршено је очигледно да је нама наша савремена књижевност наметнута. То није народна књижевност коју пишу умни, образовани или талентовани људи. То није књижевност душе, књижевност која се бави обичним, малим и великим људима, универзалним вредностима, разматрањима живота и живљења. То је наручена књижевност писана са циљем да националне и верске тензије на овим просторима никада не престану и да се ово мало културе сасвим докрајчи и уништи. То је књижевност враћена у оквир двора, односно власти.

Трећа врста књижевности није сама по себи лоша, сем што је уметнички безвредна. То је православни кич који пишу људи који, попут књижевности по Буковском, мисле да је довољно бити близак са одређеним људима из цркве па се звати православцем, и писати о светитељима а истовремено живети веома просечним, световним, распусним животом богаташа и чекати прву прилику за прикључење Нато лобију. Уосталом, књиге о свецима се код нас увек добро продају.

Зашто сам сада споменуо ове три врсте књижевности? Зато што постоји и четврта, коју претходне три, а нарочито прве две, већ две деценије успешно гуше. Ту четврту могли бисмо назвати уметничком књижевношћу. Она говори о универзалним вредностима, о човеку и његовој души, она негује изванредан стил писања, без вулгарности и гадости и уопште се не осврће на дневно политичке теме. Таква књижевност би у овој земљи данас била сахрањена да није оних који је пишу.

Савремени писци такве књижевности су за ширу јавност потпуно непозната имена. Уколико уђете у књижару и потражите једно такво име, ако радник у књижари уопште зна о коме је реч, његову књигу ће извући са полице најближе подруму или магацину. Писци који припадају тој врсти књижевности биће награђени само малим наградама, локалног карактера, које дародавци дарују од срца. Такви писци нису повезани са разним невладиним организацијама те им је због тога приступ на тржиште књига такорећи онемогућен. Велике награде се њима не додељују; за објављивање књига морају прилично да плате; њихове књиге се у књижарама налазе на таквим местима да ће их купити само онај ко тачно, по имену и презимену писца и називу дела, зна шта хоће.

У друштвеним околностима какве сам описао у досадашњем делу текста, у књижевној клими која је јасно подељена на ону постојећу, системску књижевност, и ону непостојећу, отпадничку, уметничку књижевност, у таквим околностима млади писци који објављују другу књигу остављени су  сами себи. И уопште није питање како ће другу књигу објавити. Платиће је или ће пронаћи спонзора. Питање је којој ће се врсти књижевности приклонити јер је једно разумно и рационално биће које чита, тешко убедити како неко има таленат за писање псовки, и како некоме дође инспирација да пише вулгарности. Писање псовки и вулгарности није ствар талента и инспирације, већ избора. Али, можда и јесте ствар талента, то се никада не зна.