Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 22

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Паралелна критика

О збирци песама Тридесет дана пуног месеца Биљане Ђоковић

Приредила: Сања Живковић

МЕЛИЗМИ ДУШЕ: ЛУНАРНА КОРОНА

(Збирка Тридесет дана пуног месеца

Биљане Ђоковић)

Пише: др Владимир Б. Перић

Календарски месец, Месец, то јест луна, лунарно, време, протицање, жена, женско и анимино, тематско је плодно тло на коме израста збирка песама Биљане Ђоковић. Користећи појам слова као проговора, прошетаћемо кроз поезију и поетику песникиње у тридесет корака.

Апатичност је једна од тачака у емоционалном циклусу жене, лирског субјекта. На њу се наставља абреактивна агресивност, емотивно исијавање несаображено узроком услед повређености када каже: Ово је злочин! И ја му судим! Оваквом реакцијом сопство се ослобађа унутрашњег набоја или напетости.

Биодинамика поетике Биљане Ђоковић изузетно је интензивна. Њени стихови константно преиспитују сопство: Шта се десило са мном? / Ко ми је покрао сате? Лирски субјекат себи обезбеђује границе интимног простора посвећујући се ситницама: Где су бехари, / пахуље ситне, / с мога чела?

Време и његово мерење представљаjy другу димензију песникињиног хронотопа. Позитивна валенција коју ја обраћа према времену има за циљ оријентацију ка искрености у љубавном односу: Измери сате / погледај слике (...) / Размисли мало. / Тако смо лажни. / (...). Љубав смо само дотакли. / С почетка ни корак макли. ///

Гушење љубавне комуникације песникиња минуциозно слика у свом лирском изразу. Дисоцијативност и деперсонализација указују на емотивну и егзистенцијалну угроженост лирског субјекта који, мучећи се, проговара: Гледам те само како се рушиш, / падаш све брже. / Нервозним гласом / питања гушиш. / (...) Ја ћу да прекинем, јер видим ти нећеш! / Разлоге слутиш....

Дуга је елемент света предметности тринаесте, веселе песме, а она служи да би се одагнала имплицитно учитана трискаидекафобија. Песникињин дајмонион чува је од освете: Ноћас ти нећу написати песму. / Скренућу мисли на нешто друго. То нешто друго представља дивинизацију душе у морском, лунарном амбијенту.

Ђавољи су, на другој страни, хтонски призори, које Биљана Ђоковић тка када бди над зебњом, од које постаје све већа, наткриљујући страхове у ноћи пуног месеца. ///

Eмисија страха је и одашиљање сигнала самосвести који жену чува од добровољног ропства: Тамо да дођем, / у ону таму, / тамницу где си ме / гурнуо саму / да чекам? / (...). Егзалтирани говор заправо представља суштинско интринзичко својство побуђеног сопства и доказ да се витализам налази заправо у побуни.

Животни пут којим ходи наша поетеса није пут жртве, већ пут борца, указивача на људе-предаторе, којима је јединка у друштву свакодневно окружена, и због којих и елементарне жеље остају ускраћене: Неко те гурне / од себе равно, / помери сенку, / пресече, / покида дахом речи твоје. / Неко ти затвори вече!

Знакови прате наш животни пут, али и заблуде. Посебно болне су љубавне а о томе се и овако пева: Он није твој. / То мораш знати. / Никада цвет ни травке влати. Заборав је за лирског субјекта лековит.

Императив мушког, анимусног разумевања женске аниме, пулсирају читавом збирком песама Биљане Ђоковић. Инкохерентности у структури андрићког елемента заправо су потврда жудње за употпуњењем, за женом, која се једино може задобити поштовањем. Другим речима: Одај ми почаст јер крећем сама. / Дала сам много, остаје ситно. / Подигни руку дланом ка сунцу, / испусти уздах, још ми је битно! / (...).

Јукстапозиција, у коју Ђоковић ставља лични мир и свеопшти лажни пир, извор је поетских тензија у простору песме. Пурификација јаства представља телеологију постојања лирског субјекта у окрутном свету а она је изражена речима: (...) / Дочеках дан / божији дар. / Постадох чиста. / У боји мрака / каљуге мутне, / препознах / зелени вир.

Кривица, константно преиспитивање лирског ја и самоподршка, кардинални су ослонац у ходу жене ка ослобођењу од љубавног ропства. Суочавање са сопственим одразом, одбијање самообмањивања и откривање свету онаквим-каквим-ја-јесте, песникињин су императив. У свему томе она достиже идеал калокагатије, јединства лепог и доброг, естетичког и етичког.

Луст принцип, принцип задовољства руководи жену кроз емотивно манипулисање у љубавној вези. Оно признаје: Морам ти признати нешто. / Ја сам те слагала јуче. / То да сам смирена / док срце туче / и да ме сумње / више не муче, / да бисмо остали пар. / (...) Либидинозност, каткад суздржана, каткад експлозивна, ритмично пулсира песничким ткивом.

Љубавни покушаји уносе наду у могућност остварења сједињења два тела у једној души. Пут до спајања лежи у говору, у речи: Хајде да пробамо још један круг. / Осећам вече / и мирис сатри. / Пусти ту истину да сама тече. / Нека се локва од речи прави. Одговорност за евентуални неуспех носи овде жена, психички јачи пол.

Море садржава у сржи свога феномена воду, а она је симбол који увире у жену, у женско. Из мора се родио живот. Маренална магија улива у жену снагу а то се види када се пева: Нисам се предала, само сам дала / покретом усне пола од речи. / Па сам извуци испод корала / запалу жилу и брзо спречи. Маниристички песникињин манир којим се постиже версификациона орнаментика једна је од виталних жила збирке.

Надахнуће и напетост доводи до сапетости, гласа-који-поје. Ја је непомично, скамењено а жељно: А сад ме слушај. / Слободно седи. / Нисам се макла од старог зида. / (...) / Напиши писмо, / понеси дрво,/ оно ће стићи тамо где ми смо,/ бришући стакла,/ кренули прво. / (...). Сопство показаним ставом скреће у сенку, у простор сиве еминентности, у господарење пасивношћу.

Њихање гласом, хармонијско осциловање душе и тела, материје и духа, сигнал је опуштања, препуштања и осећања жељене безбедности у мушком присуству. Оно је супституирало негативни, доминирајући мушки принцип: Личиш на њега. / Исте су очи. / (...) Твој глас ме њише / у истом кругу, / слика ми сенке / по руци меко. / (...).

Оксиморонски откуцаји противречности пулсирају десетом песмом у којој је показано океанско осећање жеље да се припада целом свету и песникињина лексичка и ритмичка обдареност: Како су испразне речи о нама. / Како је гласна наша тишина. / (...) / Како је мутна наша бистрина. / (...) / Како је неважно куда се пошло. / (...).

Празнина која зјапи у осмој песми, једно је од лица паралаксе, сагледавања предмета из нама ишчашеног угла: Може ли песник волети песму / која му враћа ноћи празнине? / Хоће ли године донети осмех? / Прекрити бору? / И суза чесму? / (...). Патос којим можемо проживљавати ову песму, последица је савремене суочености са глобалном алијенацијом и угроженом интимом.

Раскид између субјеката/објеката настаје услед немогућности одржања еквилибријума, равнотеже између родних сила у простору песме. Тада наступа тренутак за радикални заокрет, за прекид: Све сам написала два реда ниже. / Више не желим / да приђеш ближе. / Једном се морало стати. ///

Сањарење твори круг око песничке рукотворине Биљане Ђоковић. Њиме зачиње а завршава збирку. Ониризам у њеној поетици има сакрални статус, он је интермедијалан што се лако визуелно маркира у стиховима: Нека се не љуте сликари снени, / посувши прахом, уљем од лана, / њихов је шапат прекрио вапај / и корак лаган / згужвао смели. / (...).

Тишина као опозит оглашавању, оставља траг. Она је неречено Друго, табу у тексту који настаје у дуготрајним љубавним тежњама и чежњама којима је однос обремењен. Зато се после стихова: Твоја тишина мени је света, / ја само облаке газим./// једино може ставити тачка.

Ћутња као еманација тишине налази се на селимовићемовском трагу губитка: Имам тишину за сведока, / па како и буде. / Ћутање понизи ил' уздигне, / помери саставе, / сломи и најјаче, / разбуди уснуле људе./ (...). Покровитељски однос лирског ја извире из емпатичног односа према људима, мелахоличним и усамљеним.

Уживљавање и узбуђење као контраст заустављености и резигнацији у функцији је подизања енергије текста, како на конотативном нивоу (жарење маште) тако и на денотативном, дословном нивоу: Ноћас си угасио стих. / Нагло је плануо / варницом праћен. / (...).

Фазе стваралаштва песникиње могу се назрети из начина компоновања збирке. Препарацију, започету радом базе мисли која се варира на теме љубави, остављености и узбуђености, пре свега, инкубација идеја спецификује у одређену песничку слику са доминантним симболом (водом, ватром и сл.). У фази илуминације настаје сирово плетење стихова да би се у верификацији версификација фино обрадила.

Хладноћа се пројектује на мушки а ватра на женски принцип. Судар два принципа производи али не емитује узвишени кондензат - сузе. Замрзнута слика нема потенцијал да проговори људским. И како песникиња пева: Како то волим очи без сузе, / ледени поглед, / замало осмех./ (...) Има ли крви / испод те коже? / Кад нема светињу, / кога он моли?///

Црна, њена бесцветна и ахроматска природа, део је једне од доминантних линија збирке, и то оне са ноктурналним тоналитетима: Опет почетка. / Поноћ и зна се, / познатим кораком ка тами./ (...) Ако и нестанем, ако ме нема, / чува те летња врелина. / Сваки календар врати на петак, / додај на образ црну.///

Читање знакова обезбојавања, води нас ка херменеутичким упливима у тему дезоријентисаности преко сфуматизујућег, замагљеног колорита: Доле на обали / престају боје./ Клизе кроз маглу, / кораке броје./ (...) Једном је боја била ко друге, / обичном плавом / прошла кроз дугу. / Сада га својим модрилом слама.///

Џепови у које песникиња смешта стихове о неподоношљивој тежини усамљености утамничености у самицу сопства, приказани су у песми Двадесет шеста. Мунковски крик опседа лирски субјекат који спас тражи у сажимању простора, гужвању облака.

Штимунг читаве збирке налази се у дијалектици тишине и певања, хладноће-леда врелине-шибице, слободе и заробљености, крика и мука. У том драмски крајње напетом простору, смештен је песнички свет Биљане Ђоковић. Због свега реченог, можемо рећи да се пред читаоцем пружа обиље могућности читања, уживања и интерпретирања Тридесет дана пуног месеца.

СИМБОЛИЧКИ СВЕТ

(Збирка Тридесет дана пуног месеца

Биљане Ђоковић)

Пише: Сања Живковић

Иако сам мишљења да је незахвално говорити о поезији, јер она сама о себи највише каже, потрудићемо се да вас уведемо у поетски свет Биљане Ђоковић, оличен у поеми Тридесет дана пуног месеца. Кроз бројна лексичка и симболичка поигравања ауторка се бави питањима љубави, песничке, инспирације, стваралаштва и уметности уопште.

Лирски субјект пролази кроз различита стања у љубави што резултира стварањем посебног типа разговора, при којем он јасно проговара, док се гласови оних којима се обраћа морају тражити између редова датих стихова. У зависности од њих разликујемо :

● обраћање читаоцу

● обраћање вољеном бићу

● обраћање себи

Што се тиче овог првог, у њему се открива став песника према поезији, али и уметности уопште. Тако лирски субјект говори о сањивим песницима који од бола неретко не виде пружену руку, а који су део божанског; сликарима чије стварање покрива душевни вапај. У једном тренутку поставаља питања о исконској моћи песме да песнику врати осмех, моћи сликара да бојом премости јаз између неба и земље, снази музичара да споји свемир и детињство, видљиво и невидљиво. Овакав поступак има функцију да читаоца изазове на размишљање, али и да га посредно упути на смер којим ваља ићи. Такође, овде се посебно истиче моћ тренутка приликом стварања, као и његови узроци. Тако се уметници на стварање одлуче најчешће када неко својим дахом прекине њихову реч, тј. пренето на симболички аспект када се праузроком живота, који је у хришћанству љубав прекине божанска мисао.

Из друге врсте обраћања сазнајемо колики значај има вољено биће у процесу стварања. Лирски субјект проговара покретом усне на пола речи, што симболички гледано означава половину божанске мисли и позива га да сам испод корала извуче запалу жилу, док снага његове душе чини половину њеног песничког пута. Ово показује да га сматра равноправним у процесу стварања, што пренето на глобални план значи да су писац и инспирација једно и да искључиво као такви могу да остваре крајњи циљ уметности. У прилог реченом иду и стихови: у зрну светлости зеленог вира моје су очи, који провучени кроз призму симболике значе да је песникињина спознаја у зрну небеске моћи, док год је предмет инспирације пасиван. Она се не миче од зида, који је штити, али и спречава да иде даље. Зато је неопходно да вољени посади дрво које ће досегнути небо. Он је истовремено и покретач њеног стварања, али и онај који има моћ да угаси стих, спали га. Вођена мотоом да живети љубав може ко уме и да наличје своје смо сами она прави разлику између љубави, која је плод божанског и страсти, која се везује за путено. Такође, у овим обраћањима сазнајемо да се осећања лирског субјекта стално налазе на разини између хамлетовског бити ил' не бити, те тако час жели да побегне од вољеног бића, час да га врати, али не онакквог какав јесте, већ онаквог какав се пројавио у песми. Управо та константност двоумљења у којој се скрива предуго потиснута жеља је оно што је одржава док се спрема за ново рађање живота, а о чему сведоче стихови завршне песме: тихо се спремам за нови дан... будном ме држи предуги сан...

У последњем, али не и мање важном обраћању, најбоље се види исконска борба двају сила које егзистирају у човеку, а којима се бавио и Лаза Костић: мозга и срца, памети и сласти. Друго лице лирског субјекта јавља се као глас разума, који треба да тргне оно прво, да га смири и призове на самоспознају.

Поред поменутог интересантно је и варирање симбола, који се такође могу поделити у оне који се јављају као опозитни парови и оне који се јављају без својих опозиција. Најчешће доба у којем ствара је ноћ, тј. поноћ, када кораком, који симболизује снагу душе, креће ка тами, док је зора ознака духовног буђења у новој светлости. Другим речима, процес стварања је непрекидан и стално се обнавља носећи собом неке новине. У једном од стихова јутро се назива метком. Ако пођемо од његовог симболичког аспекта да је то доба Божије милости, можемо рећи да се ауторка лексички поиграла изједначавајући средство за убиство и оно што долази од Бога. Ту се даље може поставити питање, да ли се овде заправо ради о Миљковићевој прејакој речи која убија? Даље треба рећи да се уз ноћ спомиње и месец као упућивање на обнову, а уз дан јавља Сунце, које представља очитавање Бога и интелект, који егзистира у стваралачком процесу. Неретко се спомиње и светлост у аспекту представљања небеске моћи, која је неопходна при стварању. Од појединачних симбола као доминантни јављају се: магла да дочара осећај неодређености и празнине у којој се лирски субјект често налази; сенка, као оно што вољено биће узима при одласку, што упућује на узимање живота и приближавање ка паклу, када нам је љубав неузвраћена; врата, као знак прелаза измећу два стања, која се отварају када се песникиња нада срећном исходу љубави, а затвара их он својим одласком; корак, симбол снаге душе, не само у љубави већ и у стваралачком процесу, вал, као раскид са свиме што је уобичајено, што даље упућује да је човек који ствара и воли узвишен и посебан, дуга, мост између неба и земље, који лирски субјект често покушава да досегне, Она која се издваја по највећој фреквентности те завређује посебну пажњу јесте тишина, која има три облика, те постоји њена, која је заменила вољено биће: био си светлост у нашем стану, његова, која јој је света и општа, сведок Међутим, поред поменутих посебно су интересантни и симболи који представљају делове тела: руке, очи и усне, као и они који се односе на боје. Што се тиче ових првих, симболичко значење руке у Биљаниним стиховима варира од снаге, која често уме бити превиђена при стварању, до онога да своју пуну моћ достиже само у симбиози са оном другом, са којом ствара обрисе у вечности; симболика очију иде од интелектуалног опажања важног за све уметности до самоспознаје; усне од стваралачке моћи до удахнућа душе, које је при томе неопходно. Од боја песникиња користи белу, боју радости, црну, плаву, као симбол душевног узлета и зелену као синтезу и знак животне радости. Оно што је посебно занимљиво јесте да у једном тренутку лирски субјект позива вољеног да стави на образ црну, што се може двоструко схватити: или жели да га обележи као узрок своје туге или ако пођемо од тога да је црна боја која упија светлост жели да га изазове да буде спреман да прими оно што му се даје. Оваквим поигравањима читаоцу се поново допушта слобода дописивања и активног учешћа у стварању. На крају овог симболичког осврта ваља се позабавити и јединим тридесет, који се може схватити двоструко: означава тридесет појављивања пуног месеца, која су заправо тридесет тренутака песникињине инспирације, чији резултат се оглада у настанку исто толико песама троструко понављање броја десет који по себи означава свеукупност, довршеност, јединство.

Освртањем на све речено можемо закључити да поема Тридесет дана пуног месеца врви од симбола који доприносе њеној мистичности и разноликости. Уз то у њој је показано да је стваралаштво, као део божанског процеса нераскидиво повезано са узвишеним и да је љубав највећи покретач стварања.