http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                33 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Песма | Сенка Војиновић



Не, то нисам био ја. То је био неко други. Не знам ко. Имао је, случајно, моје лице, покретао моје тело, изговарао речи мојим устима. Па чак ни те речи нису биле моје. Једно дете, можда, певало је у мраку да би заварало свој страх. Тако то обично бива. И настане прича, и прича о причи... А стварност се загуби негде између, ако се икад и одиграла, том неком – другом. Једино сигуран остаје страх. Он се никад не да сасвим преварити, сасвим развејати. Унапред смо осуђени на пораз у једној неравноправној борби. Али, то је сад већ нешто друго, а не оно што сам хтео да кажем...

То је одувек мој проблем. Вечите дигресије. Никад не знам у ком правцу да пођем, који пут да одаберем. Кад би могло да се крене свима одједном. Да се буде свуда и пада по свему, распрсне бурно као метеор на свечаном фону ноћног неба. Или засењује као треперава светлост предвечерја што просијава кроз крошње дрвећа. Толико је тога што би човек могао да буде, што се распламса и угаси у њему сваки божји дан. Чудо је како надживимо сваку своју смрт.

Мој покојни деда из Босне, очев отац, био је један од оних што су имали стварне заслуге у рату. Његов топ отерао је непријатеља из његовог упоришта и пресудно утицао на исход важне битке. Додуше, јесте да је пуцао у цркву, силом прилика претворену у митраљеско гнездо, али као партизан, разумљиво, није много полагао на ту врсту светиње. И њему су, као и Николетини Бурсаћу, политички комесари лепо објаснили да Бога више нема, па самим тим, Божје куће остале су празне, обични зидови који се могу рушити као и сваки други. Због тога су му после рата доделили орден, али је деда, видевши ко га је све добио, одбио да га прими. И наставио је, као и раније, да слави крсну славу својих предака, заборавивши, изгледа, доста од тога што су говорили другови комесари. Можда се измирио и са Богом, или некако са њим нагодио, никад га нисам питао, а сад и не могу. Једном, ако се поново сретнемо. Нешто од тог ината или поноса, да од живота не узмем оно што ми, хајде да не кажемо припада, него, рецимо, то што сам могао да добијем, наследио сам и ја од свог деде Босанца. Мало млека и беле јутарње росе, остало вам на част! – та нека логика. А већ знамо, од Босанца се може свему надати. Годинама живи као паметан човек, а онда све учини да би доказао да је будала. Верујем да мој деда будала ипак није био. Имао је своје коње, своје имање, своју трговину, своју породицу, али и кафане, жене, ракију и песму. И ништа није пропио ни продао. Човек – монолит, у који се улило све. И имао је све. Противречности су се сложиле у хармонију. А ја – ја никако нисам тако компактне и хомогене структуре, сав сам од разнородних наноса и талога, уместо чврстог темеља – шупљикави шкриљац што се растаче и осипа на зрнца некад уграђена у њега. Будала вероватно јесам. Остао сам само при оној белој јутарњој роси. Нисам створио ништа. Немам ништа. Ништа нећу оставити иза себе. Живим као птице небеске, по милости или гневу Божијем. Мада, и оне граде некаква гнезда. Или то чине само женке, немам појма, не разумем се много у птичје питање. Кроз моје празне џепове ветрови ми пролазе, а кроз ципеле кише јесење... Мало банално је цитирати Прљаво казалиште, али одговара прилици. А сад мало озбиљније. Шта ће онда овакви ниткови да се шуњају између неба и земље? Колико нас је? И Хамлет се то питао, и ни њему нико на то није одговорио, а камоли мени који немам хамлетовску дилему и муку. Моја једина брига је како да преживим дан. У сваком смислу. А има дана...

Чинило ми се да сам много и често волео. У ствари, вероватно само једном. А и тад, нисам сигуран да је то стварно била љубав. Могуће да је то више била велика, огромна жеља да волим, него што сам заправо волео. У сваком случају, она није била за мене. Има једна прича, у читанци за други основне, мислим, о јабуци која се котрља низ брдо, пролази поред разних људи који би желели да је имају за себе, али она није била за њих. Тако ни та девојка није могла мени да припадне. То сам, негде дубоко, знао од самог почетка, али, као што кажу, љубав је слепа, па нисам могао ни хтео то да видим и јасно признам себи. Разум само докучује оно што је душа већ знала. Где ли сам то прочитао? Можда код једног руског писца, Захара, али мислим да је и он то мазнуо од других, послужио се неким филозофским учењем, и сам је споменуо тако нешто. Небитно. Истинито, одакле год да је потекло.

Јесам ли се и ја, као мој деда, помирио с Богом? Ја у рату нисам био. И не знам ко је коме учинио већу неправду, ко се коме више замерио, ја Богу или он мени. Чудни су путеви Господњи, од давнина стоји у Библији. И чудно је како се задесимо на неком од тих његових путева. Својом вољом или игром случаја комедијанта, руковођени погрешним изборима и малодушношћу или нечим изван наших моћи? Бог би га знао, ма како то иронично звучало. Несхватљив ми је преко сваке мере овај свет који је створио, ако јесте његова креација. За мене је она само једно велико и нерешиво питање. Али, за једну творевину морам му одати признање. Илузије. Јер, не може се увек тако   ^^

строго судити. Понеке илузије су ипак лепе. Много теже бисмо живели без њих. Па зар није све што око види, читав обојени свет, заправо илузија, са својством објективности, будући да људи углавном виде исто. Мада се и та објективност може лако оспорити бар кад је нпр. о лепоти реч. Оно што код илузија збуњује или чак и одбија је њихова повремена краткотрајност и стална крхкост, која личи на варљивост. Није то ништа стварно, не може се за то држати, а опет, нешто тако дивно, оплемењујуће и заносно стане у тренутак омађијаности чаролијом илузије. Капљица воде на листу кроз коју пролази сунчев зрак постаје и сама мајушно сунце и зари својим бљеском. Врло брзо, чим се промени угао под којим светлост пада, или наиђе облак, она ће престати да постоји као звезда и прећи ће у оно што је и била – кап воде, можда и испарити, али у моменту док траје, у чуду случајности свог постанка, у том опчињавајућем бљештавилу, она обасјава душу и допире до њених тананих струна. Вибрира њима. Гради субјективну стварност. И јесте опсена. Јесте варка. Али је лепа. То ваљда нешто значи. А ја, ко сам? Па зависник од тих кратковеких трикова чула и природе, ништа друкчији од уживалаца опојних наркотика, осећам сваким живцем и дамаром њихову безначајну радост док поиграва лако, као пена на врховима таласа. То је све. Е, а што се тиче оних крупнијих обмана и самообмана, оне већ нису мој извор напајања, са њима сам одавно раскрстио. Моја стварност је на дну шешира. Кад смо код њега, да видим, да ли се ишта накупило у њему данас. Мршав улов. Једва за цигаре. Тја, шта да се ради. Биће боље сутра.

(Богаљ је сакупио новац из масног, прљавог шешира испред себе, дохватио штаке, полако се придигао уз помоћ њих и ослонио на дрвене наставке прикачене за патрљке својих ногу. Споро и тешко пробијао се кроз густе редове пролазника у Кнез Михаиловој улици.) Па добро, мало сам лагао. Немам ни ципеле за оне јесење кише, немам на шта да их обујем. Није све баш као у песми. Кад је живот и био песма? И ко то може да живи а да не лаже? Некад сам мислио да је то могуће. Али, јесам ли то био ја? Ко је био тај млади човек што се, у касне вечери, састајао са њом, чекао је испод плавих светиљки, стрепео од сваког сусрета а удисао га жудно као ваздух после кише? Златни дечко који обећава, пред којим је читав живот као на длану, и сви путеви му отворени... Само да изабере, само да ступи, закорачи... Паметнији је од других, искренији, даље види, дубље осећа, племенитије пати... Но, други су журно грабили напред, док је он негде, некако застао. И полако, као светећи се себи, почео је да се одриче једне по једне ствари. Је ли имао права да олако одбацује прилике које су искрсавале пред њим, да се не бори ни за једну, да одустане и преда се пре времена, пре но што је права игра заправо и отпочела? Можда, да је она стала уз њега, да му као принцеза из народних бајки пољупцем поврати снагу у тренутку клонућа, потребну да савлада седмоглаву аждају? Као што није песма, живот није ни бајка. Она није имала функцију помагача у његовој причи. Јабука се откотрљала ономе коме је била намењена. И јесам ли ја, дакле, био тај ко је одлучио да заборави то што није могао да нађе? Али није тако лако заборавити. Није довољно само решити да заборавиш.

Неко је возио ауто те вечери која се завршила једним страховитим и заслепљујућим треском, после којег је уследила тама. Несреће се дешавају. И то обично тако у низу. Пропала каријера, пропала веза. Узалуд је неко певао у мраку. Напослетку, као велико финале иживљавања једног злурадог Молоха, бога који је можда кажњавао за грехе, грожђе или топовску ђулад дедова, тај страшни удес. А шта ако то ипак није био само несрећни случај? Ко је то јурио суманутом брзином и угледавши пред собом провалију, уместо кочнице, ногом лудачки стиснуо гас? Кад се освестио у болници, ноге више није било. Ниједне. А живот му је остао, смрскан, здробљен, осакаћен, као и он сам. Није га хитнуо у провалију, вратио га попут нежељеног и нетраженог поклона, карте са којом не зна шта би. Ни у томе није успео.

Не, све то нисам био ја. То је био неко други... Само, зашто ја живим оно што је он заслужио?... Једно дете певало је у мраку да би заварало свој страх. Једно дете и заспало је не обрисавши сузе. Занемела је његова песма. Узалуд је будим. Узалуд, узалуд, узалуд.



О СПИСАТЕЉИЦИ


  

Сенка Војиновић рођена је у Краљеву 9. августа 1978. године. Након гимназије у Врњачкој Бањи студирала је српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Повремено пише кратке приче које објављује у електронским часописима.

Живи и ради у Београду.