http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                26 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


У трагању за лепотом | Светлана Митић
Епизодни лик из романа Омер – паша Латас Иве Андрића



 

И у овом, недовршеном делу Иве Андрића, наилазимо  на праву галерију ликова – портрета. Сваки лик је дат кроз конкретне ситуације које писац вешто користи како би приказао понекад и халуцинантно стање њихове свести. Има у њима нешто што нагриза, а што је изазвано неким тренутком из прошлости. То трагично осећање неке личности вуку кроз цео живот, тајно, можда на тренутак блесне из очију. Друге, у кулминативним моментима, згуснутој атмосфери акције, не могу да спрече њихово нагло избијање. А неконтролисани нагон, неизбежно води у лудило или пропаст.

Са таквом личношћу сусрећемо се још у првом поглављу романа Омер-паша Латас под називом Долазак. То је лик чија судбина, једном сазнана, оставља тежак утисак нечега трагичног што несумњиво постоји, а што је у исти мах и неопипљиво.

Осман је некада био здрав младић, мада превише стидљив – као да је већ тада потајно у њему клијала болест која ће се, као последица једног случајног сусрета, отровно и застрашујуће развити. У емотивним, тананим душама које стоструко реагују на све видове живота, и најмањи догађај може изазвати шок, психолошко оптерећење од којег се тешко или никад не опорављају. Тако је било и са Османом.

Приликом једног путовања, у неком засеоку крај Вишеграда, угледао је крај чесме девојку која је податно хладила зажарене образе леденим капима воде. На њеном лицу је био осмејак тако необичан и танак... Имамо тренутак заустављен у времену, када је све око Османа престало да постоји, видео је само њене усне и оне чудесно срезане, биле расклопљене и савијале су се око белих зуба и подрхтавале у лаком, једва приметном грчу, као од помисли на полузрело воће. Велика, сјајна лепота која сама себе не зна.

После тог сусрета, вративши се кући, Осман је наставио с ранијим начином живота. Али, једном виђени осмејак горео је у њему, и само у њему, упоредо са свешћу. Временом, запао је у неко хипнотичко стање, обављао је све послове уз присуство тог чудног пијанства, свуда га је пратила љупкост девојчиног осмеха, стварајући у њему сигурност нечијег присуства. Опседнут том лепотом, младић је заборавио да је то била стварност, ни помислио није да ту девојку може наћи и запросити је. Њему је била довољна та етеричност осмеха задржана у свести.

А онда је дошло до слома. Сав тај надстварни свет срушен је у једном замаху, онога дана када је Осман, да би задовољио упорност мајке, дао пристанак за женидбу. Исте вечери, када се враћао кући, Осман је осетио да му нешто недостаје. Осмејак! Није га било  ^^

више. Прекопавао је у себи не би ли опет осетио ваздушасто блаженство његовог присуства. Међутим, нема га, а добро се сећа да је постојао, да га негде има... И чини му се да би, кад би отишао до оног угла осмејак плануо поново. Тако је почела она његова бесомучна, свакодневна јурњава улицама, која се редовно завршавала истим осећањем да је нешто изгубљено. У његовој свести остало је само сећање на изгубљену присутност неке лепоте. Настављао би да је тражи. А кад једном крене онда већ после првих корака заборавља и себе и свет и не може више да се заустави. Ето, ту одмах, у суседној  улици, чека га лице лепоте и њен осмејак... Још један угао, још један. Не, тај није. Али идући, можда.

Поред рецимо Алије Ђерђелеза, и Осман је један од оних Андрићевих ликова поражених лепотом жене, недокучивошћу њених покрета и оног флуида, лаког и изазовног, што лебди око ње. Ту нема повратка у заборав. То је оно што уђе у крв, у свест, бије у дамарима. Лепота осмеха, лепота руку, лепота косе, лепота покрета... живо је у сећању, ако се изгуби, тражи се. Увек и свуда. Такве природе као Осман не могу, нити покушавају да се отму од тог сна о лепоти. Ако га изгубе, очајнички га траже јер, без њега нема ни смисла живота. Зато у Осману већ сви одавно виде лудака, који по десет пута дневно протрчи свима улицама, загледајући свако ћоше, а затим се, не говорећи ником ништа, враћа кући и пада лицем на земљу, и плаче...


 

    
          Светлана Митић 

Рођена je 20. јуна 1955. године у Београду. Због  посла родитеља одрасла је на Косову и Метохији, у Призрену. Након завршетка  гимназије у том граду, као дете просветних радника и велики љубитељ књижевности, опредељује се за рад у просвети, те је 1978. године дипломирала на Филозофском факултету у Приштини, одсек Југосло-венска књижевност и српски језик. Као просветни радник радила је у Косовској Митровици и  Борчи. Од 2012. године је у пензији.

Још као студент почела је да пише песме, есеје и друге краће форме. Из љубави према најмлађима кренула је да пише приче за децу 2014. године.