Коста Абрашевић је рођен 29. маја 1879. у Охриду. Био је српски песник, родоначелник пролетерске поезије. Три разреда грчке основне школе завршава у Охриду. Као син печалбара Наума Христића већ у деветој години се сели у Шабац где му нису признати завршени разреди у родном месту па поново уписује први разред. Приликом уписа, по очевом надимку Абрас, учитељица је Косту уписала под презименом Абрашевић и носио га је до краја живота. Велики утицај на песника имала је мајка Сотира, веома образована жена, пореклом из угледне охридске породице. Већ у тринаестој години Абрашевић пише своје прве песме, а у следећих пет година, нагнут над гимназијским уџбеницима и над књигама социјалистичке литературе, написао их је још шездесетак и четрдесет епиграма. Ови његови стихови су драгоцено наслеђе и радништво Србије их је прихватило с љубављу. Нажалост мало се зна о овом песнику који је млад умро али је остао, по мишљењу многих критичара, значајна песничка појава чије песме одишу изразитим бунтом и незадовољством против тадашњег положаја владајућег и повлаштеног слоја, и њима се јасно легитимира као социјалиста. Интелектуална и животна опредељења су му била под јаким утицајем Светозара Марковића и поезију схвата као средство за постизање хуманијег друштва. Он прилази радничком покрету у тешким данима по цео народ Србије, у времену кад су моћне капиталистичке банке у Београду, Шапцу, Ваљеву и Смедереву снажно експлоатисале целу земљу: радништво, сељаке, занатлије. У таквој ситуацији Абрашевић у почетку усваја дух средине: песимизам, јадиковку, констатује беду и пева о унесрећеном раднику, пролетаризованом сељаку, али за разлику од својих другова и других младих песника тог времена не остаје у очају. Упорно читајући социјалистичку литературу и учећи се да гледа шире око себе постаје све борбенији и класно свеснији и пева о светлим данима који ће тек доћи снажним гласом прекаљеног борца, свесног шта треба мрзити, шта волети, и чему се надати. У том периоду настају песме позива на освету и борбу као једини излаз из неподношљивог стања. Таква је у нашој поезији јединствена трибунска песма Црвена (1894). Осећао се усамљеним у револуционарним настојањима и окупља истомишљенике с којима се састаје у својој соби, расправљају и договарају се о даљим активностима, и у томе је имао велику подршку мајке. Веома упорни и ангажовани млади људи, у оквиру својих могућности, покрећу два листа: књижевни Омиров венац и сатирични Грбоња. Нису имали средстава за штампање и листови су излазили у рукопису, уз велики труд младих социјалиста а у тиражу од само два – три примерка. Прослеђивани су од руке до руке и тако читани. Све ове делатности су оставиле трага на иначе осетљиво здравље Косте Абрашевића. Таленат му се расцветавао али живот гасио. Песме је објављивао у Социјал-демократу (1895) и Врачу (1896). Свестан да му се ближи смртни час не пада у очајање већ песмом Не жалим живот (1897) изражава крајње искрено своју доследност у борби за слободу потлачених. У тим предсмртним данима је написао и своју најзрелију песму Звижди ветре (1897) која ће уз Црвену, Братство, Свет је нама отаџбина и друге остати снажан печат његове слободољубиве душе. Јован Скерлић је написао да нигде нису мржње и наде пролетерске певане са толико страсти, са толико узбуђења, са толико топлине. Група високошколаца социјалиста му је посмртно (1903) објавила прву збирку Песме. Превођен је на руски, мађарски, албански и румунски језик, а неке песме су му и компоноване. Несвакидашње оригиналан и надахнут, симбол је радничке борбе и многа културно – уметничка друштва су понела његово име, као и неколико школа. Коста Абрашевић је умро од туберкулозе кад је требао почети да живи, у својој деветнаестој години 20. јануара 1898. у Шапцу. Сахрањен је на Камичком гробљу. Шабачки радници су му подигли споменик на коме је у средишњем делу уклесана плоча у облику отворене књиге, а на врху споменика је метална лира. ОДЈЕК Кроз гору коњик хита, лице му сетно, бледо, Мори га туга, мори га вај. „Зар нигде да ме прођу жића ми горки дани, Ил' у гробу, можда, тек је јаду крај?“ А одјек гором јечи: „У гробу тек је крај!...“ Затрепта бујно лишће… за облак месец скри се… Славујев јекну глас… „О, небо, где ћу наћи станка и покој души? Да није у гробу спас?“ А одјек гором јечи: „У гробу само је спас!...“ Топота помног коња кроз лисну густу гору Потмули бруји јек. „О, куда сада гредем, да л' на крај света мору, Ил' тамном гробу већ!“ А одјек гором јечи: „Ка тамном гробу већ!...“ Сенку за сенком јела промиче помни коњиц. Тек сова изви глас. „О, збогом, свете мрски, – о, збогом жићу горки, У гробу тек је спас!“ А одјек гором јечи: „У гробу тек је спас!...“ Шабац, 1894. | Црвена је крвца, што кипи у нама; Црвена је муња, што облак пролама, Црвено је небо, кад се зором смије, Црвен нам је барјак, што се гордо вије, Црвена је мржња у нашим грудима Па и гнев је црвен, што нас обузима. О, тирани, чујте – не треба вам крити – И освета наша – црвена ће бити! 1894. НЕ ЖАЛИМ ЖИВОТ Смртни је часак дошô; гробу се ледном спремам, Клеца ми трошно тело: животне снаге немам; Ал' ја се не бојим смрти – живот је горак био – Животне сласти нисам ни једне капи пио. Смрт није страшна? Кад ми срце и душа веле, Да ћу живети вечно, код оних што спас желе Целоме људском роду. Није ми живота жао; јер моје песме снаже Патнике целога света што себи спасења траже – У борби за слободу! Шабац, 1897. ДРАГОЈ Љубим те, душо, љубим силним жаром За тебе живот није бедан клет; У миљу дане ти проводиш своје, Ти не знаш, шта је, ко је овај свет! Ти слатке снове будућности сневаш, У цветну дољу упрла си гред; А свака капка крви срца мога, Леденом струјом ствара се у лед. Цео свет теби љубак је и мио, Мислиш, да срећом засјан је одсвуд, О, али ја га с клетвом у смрт шаљем, Јер крвном мржњом о, пламти ми груд. Грлим те, душо, љубим силним жаром, Силније, реци, да ли бити мож'? И ако ти љубим, грлим вито тело, – Држећи у руци – за тиране – нож. Шабац, 1895. БУРА… Ноћ се спустила на грешну земљу И црним велом увила јој лице; Нит сија озго блеђани месец Нити безбројне сјају звездице. Облаци густи васељену, небо Завили сасвим у магле своје; Беснилом ветар хучи и бруји Као да песму самртну поје. Ветрови звижде кроз поноћ нему; Севају муње, громови бију, Земља се тресе као да по њој Паклени дуси сад коло вију. Кад муње севну, па кад загрми Кô глас да чујем страхотног гнева: Зар се гнев робља, патника вечног, У громовима увек не излева? 1896. ПОТОКУ Ој, поточе, жури, жури, Одавно те море чека, Нек те умор не савлада, Ма да идеш из далека: Па кад те бурно море На широке прими груди Реци тужно, реци њему, Реци да су жедни људи: Нису жедни, нису воде, Већ су жедни, ој, слободе! Бања Ковиљача, 1897. |