http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  8 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Заборављени песници | Коста Абрашевић





Приредила: Споменка Денда Хамовић



   

Коста Абрашевић је рођен 29. маја 1879. у Охриду. Био је српски песник, родоначелник пролетерске поезије. Три разреда грчке основне школе завршава у Охриду. Као син печалбара Наума Христића већ у деветој години се сели у Шабац где му нису признати завршени разреди у родном месту па поново уписује први разред. Приликом уписа, по очевом надимку Абрас, учитељица је Косту уписала под презименом Абрашевић и носио га је до краја живота. Велики утицај на песника имала је мајка Сотира, веома образована жена, пореклом из угледне охридске породице. Већ у тринаестој години Абрашевић пише своје прве песме, а у следећих пет година, нагнут над гимназијским уџбеницима и над књигама социјалистичке литературе, написао их је још шездесетак и четрдесет епиграма. Ови његови стихови су драгоцено наслеђе и радништво Србије их је прихватило с љубављу. Нажалост мало се зна о овом песнику који је млад умро али је остао, по мишљењу многих критичара, значајна песничка појава чије песме одишу изразитим бунтом и незадовољством против тадашњег положаја владајућег и повлаштеног слоја, и њима се јасно легитимира као социјалиста. Интелектуална и животна опредељења су му била под јаким утицајем Светозара Марковића и поезију схвата као средство за постизање хуманијег друштва.

Он прилази радничком покрету у тешким данима по цео народ Србије, у времену кад су моћне капиталистичке банке у Београду, Шапцу, Ваљеву и Смедереву снажно експлоатисале целу земљу: радништво, сељаке, занатлије. У таквој ситуацији Абрашевић у почетку усваја дух средине: песимизам, јадиковку, констатује беду и пева о унесрећеном раднику, пролетаризованом сељаку, али за разлику од својих другова и других младих песника тог времена не остаје у очају. Упорно читајући социјалистичку литературу и учећи се да гледа шире око себе постаје све борбенији и класно свеснији и пева о светлим данима који ће тек доћи снажним гласом прекаљеног борца, свесног шта треба мрзити, шта волети, и чему се надати. У том периоду настају песме позива на освету и борбу као једини излаз из неподношљивог стања. Таква је у нашој поезији јединствена трибунска песма Црвена (1894). Осећао се усамљеним у револуционарним настојањима и окупља истомишљенике с којима се састаје у својој соби, расправљају и договарају се о даљим активностима, и у томе је имао велику подршку мајке.

Веома упорни и ангажовани млади људи, у оквиру својих могућности, покрећу два листа: књижевни Омиров венац и сатирични Грбоња. Нису имали средстава за штампање и листови су излазили у рукопису, уз велики труд младих социјалиста а у тиражу од само два – три примерка. Прослеђивани су од руке до руке и тако читани.

Све ове делатности су оставиле трага на иначе осетљиво здравље Косте Абрашевића.  Таленат му се расцветавао али живот гасио. Песме је објављивао у Социјал-демократу (1895) и Врачу (1896). Свестан да му се ближи смртни час не пада у очајање већ песмом Не жалим живот (1897) изражава крајње искрено своју доследност у борби за слободу потлачених. У тим предсмртним данима је написао и своју најзрелију песму Звижди ветре (1897) која ће уз Црвену, Братство, Свет је нама отаџбина и друге остати снажан печат његове слободољубиве душе. Јован Скерлић је написао да нигде нису мржње и наде пролетерске певане са толико страсти, са толико узбуђења, са толико топлине. Група високошколаца социјалиста му је посмртно (1903) објавила прву збирку Песме. Превођен је на руски, мађарски, албански и румунски језик, а неке песме су му и компоноване. Несвакидашње оригиналан и надахнут, симбол је радничке борбе и многа културно – уметничка друштва су понела његово име, као и неколико школа.

Коста Абрашевић је умро од туберкулозе кад је требао почети да живи, у својој деветнаестој години 20. јануара 1898. у Шапцу. Сахрањен је на Камичком гробљу. Шабачки радници су му подигли споменик на коме је у средишњем делу уклесана плоча у облику отворене књиге, а на врху споменика је метална лира.



ОДЈЕК

Кроз гору коњик хита, лице му сетно, бледо,
               Мори га туга, мори га вај.
„Зар нигде да ме прођу жића ми горки дани,
              Ил' у гробу, можда, тек је јаду крај?“
А одјек гором јечи:
              „У гробу тек је крај!...“ 
Затрепта бујно лишће… за облак месец скри се…
               Славујев јекну глас…
„О, небо, где ћу наћи станка и покој души?
               Да није у гробу спас?“
А одјек гором јечи:
               „У гробу само је спас!...“
Топота помног коња кроз лисну густу гору
               Потмули бруји јек.
„О, куда сада гредем, да л' на крај света мору,
               Ил' тамном гробу већ!“
А одјек гором јечи:
               „Ка тамном гробу већ!...“
Сенку за сенком јела промиче помни коњиц.
               Тек сова изви глас.
„О, збогом, свете мрски, – о, збогом жићу горки,
               У гробу тек је спас!“
А одјек гором јечи:
               „У гробу тек је спас!...“

Шабац, 1894.


ЦРВЕНА

Црвена је крвца, што кипи у нама;
Црвена је муња, што облак пролама,

Црвено је небо, кад се зором смије,
Црвен нам је барјак, што се гордо вије,

Црвена је мржња у нашим грудима
Па и гнев је црвен, што нас обузима.

О, тирани, чујте – не треба вам крити –
И освета наша – црвена ће бити!

1894.


НЕ ЖАЛИМ ЖИВОТ

Смртни је часак дошô; гробу се ледном спремам,
Клеца ми трошно тело: животне снаге немам;
Ал' ја се не бојим смрти – живот је горак био –
Животне сласти нисам ни једне капи пио.

Смрт није страшна? Кад ми срце и душа веле,
Да ћу живети вечно, код оних што спас желе
Целоме људском роду.
Није ми живота жао; јер моје песме снаже
Патнике целога света што себи спасења траже –
У борби за слободу!

Шабац, 1897.


ДРАГОЈ

Љубим те, душо, љубим силним жаром
За тебе живот није бедан клет;
У миљу дане ти проводиш своје,
Ти не знаш, шта је, ко је овај свет!

Ти слатке снове будућности сневаш,
У цветну дољу упрла си гред;
А свака капка крви срца мога,
Леденом струјом ствара се у лед.

Цео свет теби љубак је и мио,
Мислиш, да срећом засјан је одсвуд,
О, али ја га с клетвом у смрт шаљем,
Јер крвном мржњом о, пламти ми груд.

Грлим те, душо, љубим силним жаром,
Силније, реци, да ли бити мож'?
И ако ти љубим, грлим вито тело, –
Држећи у руци – за тиране – нож.

Шабац, 1895.


БУРА…

Ноћ се спустила на грешну земљу
И црним велом увила јој лице;
Нит сија озго блеђани месец
Нити безбројне сјају звездице.
Облаци густи васељену, небо
Завили сасвим у магле своје;
Беснилом ветар хучи и бруји
Као да песму самртну поје.
Ветрови звижде кроз поноћ нему;
Севају муње, громови бију,
Земља се тресе као да по њој
Паклени дуси сад коло вију.
Кад муње севну, па кад загрми
Кô глас да чујем страхотног гнева:
Зар се гнев робља, патника вечног,
У громовима увек не излева?

1896.


ПОТОКУ

Ој, поточе, жури, жури,
Одавно те море чека,
Нек те умор не савлада,
Ма да идеш из далека:

Па кад те бурно море
На широке прими груди
Реци тужно, реци њему,
Реци да су жедни људи:

Нису жедни, нису воде,
Већ су жедни, ој, слободе!

Бања Ковиљача, 1897.