КРИН ИСПОД ВЕЛОВА
Добривоје је дуго, замишљено,
благо сужених капака, гледао жену у полулежећем положају на ивици француског
кревета.
— Хладно ми је, хоћеш ли почети —
Кринка је заводљиво извила своје заносне облине.
— Угрејаћу те — крајичком усана се
насмешио, пришао јој полако, погледом лутајући по нагом телу прекривеном само
са неколико велова.
Ћутала је и магленим очима упијала
сјај ока високог, благо проседог, мало пунијег човека изразито широких рамена,
мишићавог тела испод небоплаве тесне кошуље и уских фармерица. Имао је тамне,
продорне очи које су и при првом сусрету у њеном стану оставиле посебан утисак
на њу. Лако је убедио да позира. Сад су јој секле отпор.
Зашто да не, обећао је, постаћу
славна — блесак давнашње жеље је одлучио.
Полако се разодевао. Мушки
стриптиз! Надарен је — очекивала га је с кнедлом у грлу. Без речи је клекнуо,
клизећи руком низ мекоту облина и почео је мазити од стопала. Мрмљао је нешто
што није разумела, гласом је миловао и срси су јој пролазили целим телом.
Поглед жеравих очију није могла поднети и забацила је главу да само осећа
лутање прстију и влажан траг усана који се вешто и полако пео преко глатке коже
бедара и стомака до накострешених груди, врата, усана, подивљале косе. Шкољка
јој је играла док је све страсније испијао белину коже и својом мушком снагом
је миловао. Вештац је потпуно осећао, зналачким додирима је дражио, и чекао.
Сиромашног искуства стидљиво се предавала захтевима искусног мушкарца. Силно је
желела да је узме што пре али се уздржавала да то покаже. Дрхтавицу тела није
могла зауставити. Шапутањем јој је урањао у ум и ломио стид.
— Кажи, кажи... — надвијен над
њом, развијеном на наранџастом прекривачу кревета, врелим дахом је захтевао и
мехурићи стида су пуцали, ослобађали језик, распусност женке. Утроба јој је
горела, речи су текле, тражила га је, извијала се према човеку којег је пре
непун месец дана упознала. Ликовао је. Узео је нагло да је зајечала. Све је
нестало из видокруга, ваздух је дрхтао, олуја је носила два тела која су се
надјачавала у јарости жеље и бестидности
тражења.
— Аххх... — зашумило јој је из
грла у тренутку кад су звезде заиграле око ње.
Одвојио се нагло од малаксале
жене, као да се ништа није догодило, оставио је као испијену чашу, пажљиво је
погледао и потпуно го сео за штафелај. Покушала је да устане али је наредба
пресекла.
— Не мичи се, сад си спремна —
узео је палету и брзим покретима, мирно гледајући час у запрепаштену жену час у
платно, почео сликати.
— Мислила сам...Ти... — осетила је
пустош у себи, сузе су грунуле.
— Не устај, поновићемо — наредио
је. — Хоћу тај израз лица да уловим. Чудесна си.
— На шта ти ја личим — сикнула је,
скочила, дрхтавим рукама на брзину обукла хаљину, покупила своје ствари и
јурнула из стана.
— Хеј, смири се, срећооо —
покушавао је задржати.
— Нећууу доћи, нећууу, никад
вишеее — вриштала је и изјурила из стана.
— Доћи ћеш, срећо, стари сам ја
вук — орио се раскалашени смех иза ње.
Како је дошла кући није знала.
Истуширала се и скувала кафу да се смири. Шта ми би да се овако предам. Вреди
ли слава оваквог понижења? — није могла разумети себе. — А био је тако драг,
пристојан. Само је хтео да му позирам! А шта сам ја хтела?! — вртлог мисли је
освајао.
Слике од пре неколико сати су јој
јасно играле у свести, посебно осећај ужитка, блесак никад тако снажан. Сладак
је пут до трона — бес се стишавао а жеље све јаче почеле ројити.
Зазвонио је телефон.
— Да — тихим баршунастим гласом је
одговорила.
— Малена моја, дођи сутра, дођи
кад желиш, твоје тело је симфонија, хоћу да те овековечим, да ти се диве. Твоја
слика ће једног дана бити у музеју. Посебна си — и он је шапутао.
Опет је осетила дрхтавицу, жељу за
њим мушкарцем али и за свим што јој је понудио. Спојићу два добра, али нека
мало чека, нек ме опет зове. Загризла је седа глава — самозадовољно је
закључила прелазећи руком преко свог лепог тела.
Али, није звао. Ћутао је, а ћутање
је ломило. Зашто ме не позове поново — почела је бринути. Девет дана касније,
баш кад је одлучила да га посети, стигла је кратка порука: Дођи. Сва срећна
скочила је, брзо се обукла и одјурила до његовог стана. Бићу покорна, наивна
девојчица. Не смем пропустити овакву шансу — потврђивала је већ донету одлуку и
притиснула звоно. Отворио је после дужег времена, насмејан, го до појаса и с
палетом у руци. Погледао је изненађено:
— Откуд ти? — полио је речима као
леденом водом.
— Па, позвао си ме — замуцала је.
— Ух, грешка, али уђи кад си већ
ту — насмешио се загонетно и увео је у дневну собу.
Ушла је и заледила се од призора
који је угледала кроз широм отворена врата спаваће собе. На француском кревету
је лежала потпуно нага девојка прекривена веловима, крупних као гар црних
очију, лепог лица уоквиреног дугом таласастом косом. Црнка је незаинтересовано
погледала. Земљо, отвори се! — љубомора је преплавила и изјурила је као
недозрела шипарица.
— Хеееј, где ћеш, хоћу да те
упознам са Рајном, студенткињом сликарства — викао је за њом. Чинило јој се да
је чула и смех.
Ридала је путем до куће, осуђујући
себе и своју глупост. Крај! Крај! — беснела
је повређена јој сујета. Али не сме бити крај! Не сме! — жеђ из нутрине
је кљуцала.
Ушла је у стан, сручила се на
фотељу а у слепочницама је тутњало. Брзо је нашао замену. Млађана Рајна под
веловима, појешће мој колач, та... где је нађе — осећај изгубљености је
освајао. Сетила се речи да је порука грешка, а није, знала је. Зашто ме
позвао!? Можда ипак жели... Понела сам се као дете. Боже, шта је са мном.
Размишљај! Размишљај! — збркане мисли су се слагале али дрхтање рука није могла
зауставити.
Пустила је Бетовенову 9.
симфонију, шћућурила се на кревету и удубила у размишљање, сећање и клицу жеље
да искористи случајно познанство с познатим сликаром.
***
Упознали су се на изложби слика
Надежде Петровић. Стали су истовремено поред платна Пејзаж са црвеним небом. Задивљено је гледао од главе до пете.
— Лепи сте као Ђина Лолобриђида,
млади сте, не знам да ли сте чули за ту италијанску глумицу — говорио је погледа заустављеног на бледилу
занимљивог јој лица и језерним очима.
— Чула сам, и гледала њене филмове
— насмејала се ословивши га именом.
— Ооо па ви знате ко сам — широк
осмех му је озарио лице.
Посебно се изненадио кад му је
рекла да је пре годину дана дипломирала на Академији ликовних уметности, да
одавно слика, али није излагала.
— Позовите ме или дођите код мене
да видим ваше радове — предложио је упорно је гледајући у очи.
— Дођите ви код мене, сутра, да не
носим слике, већина је великог формата — сва узбуђена га је позвала.
Цео дан је осећала стрепњу, није
могла веровати да познати уметник долази код ње и да се интересује за њена
дела. Обукла је бордо хаљину која је откривала лепе листове и колена, благо
деколтирану, дискретно је истицала белину коже и облину малих чврстих груди,
скупила своју свилену плаву косу откривајући нежну линију дугог врата, благо се
нашминкала, и чекала. Био је тачан. Донео јој је једну црвену ружу. Сећа се
задивљеног погледа мушкарца, хвале признатог сликара за њен дар, неколико
драгоцених савета, и смеле понуде да му позира, а за узврат ће јој помоћи и