Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  7 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Еротска прича | Споменка Денда Хамовић



КРИН ИСПОД ВЕЛОВА

 

Добривоје је дуго, замишљено, благо сужених капака, гледао жену у полулежећем положају на ивици француског кревета.

— Хладно ми је, хоћеш ли почети — Кринка је заводљиво извила своје заносне облине.

— Угрејаћу те — крајичком усана се насмешио, пришао јој полако, погледом лутајући по нагом телу прекривеном само са неколико велова.

Ћутала је и магленим очима упијала сјај ока високог, благо проседог, мало пунијег човека изразито широких рамена, мишићавог тела испод небоплаве тесне кошуље и уских фармерица. Имао је тамне, продорне очи које су и при првом сусрету у њеном стану оставиле посебан утисак на њу. Лако је убедио да позира. Сад су јој секле отпор.

Зашто да не, обећао је, постаћу славна — блесак давнашње жеље је одлучио.

Полако се разодевао. Мушки стриптиз! Надарен је — очекивала га је с кнедлом у грлу. Без речи је клекнуо, клизећи руком низ мекоту облина и почео је мазити од стопала. Мрмљао је нешто што није разумела, гласом је миловао и срси су јој пролазили целим телом. Поглед жеравих очију није могла поднети и забацила је главу да само осећа лутање прстију и влажан траг усана који се вешто и полако пео преко глатке коже бедара и стомака до накострешених груди, врата, усана, подивљале косе. Шкољка јој је играла док је све страсније испијао белину коже и својом мушком снагом је миловао. Вештац је потпуно осећао, зналачким додирима је дражио, и чекао. Сиромашног искуства стидљиво се предавала захтевима искусног мушкарца. Силно је желела да је узме што пре али се уздржавала да то покаже. Дрхтавицу тела није могла зауставити. Шапутањем јој је урањао у ум и ломио стид.

— Кажи, кажи... — надвијен над њом, развијеном на наранџастом прекривачу кревета, врелим дахом је захтевао и мехурићи стида су пуцали, ослобађали језик, распусност женке. Утроба јој је горела, речи су текле, тражила га је, извијала се према човеку којег је пре непун месец дана упознала. Ликовао је. Узео је нагло да је зајечала. Све је нестало из видокруга, ваздух је дрхтао, олуја је носила два тела која су се надјачавала у јарости  жеље и бестидности тражења.

— Аххх... — зашумило јој је из грла у тренутку кад су звезде заиграле око ње.

Одвојио се нагло од малаксале жене, као да се ништа није догодило, оставио је као испијену чашу, пажљиво је погледао и потпуно го сео за штафелај. Покушала је да устане али је наредба пресекла.

— Не мичи се, сад си спремна — узео је палету и брзим покретима, мирно гледајући час у запрепаштену жену час у платно, почео сликати.

— Мислила сам...Ти... — осетила је пустош у себи, сузе су грунуле.

— Не устај, поновићемо — наредио је. — Хоћу тај израз лица да уловим. Чудесна си.

— На шта ти ја личим — сикнула је, скочила, дрхтавим рукама на брзину обукла хаљину, покупила своје ствари и јурнула из стана.

— Хеј, смири се, срећооо — покушавао је задржати.

— Нећууу доћи, нећууу, никад вишеее — вриштала је и изјурила из стана.

— Доћи ћеш, срећо, стари сам ја вук — орио се раскалашени смех иза ње.

Како је дошла кући није знала. Истуширала се и скувала кафу да се смири. Шта ми би да се овако предам. Вреди ли слава оваквог понижења? — није могла разумети себе. — А био је тако драг, пристојан. Само је хтео да му позирам! А шта сам ја хтела?! — вртлог мисли је освајао.

Слике од пре неколико сати су јој јасно играле у свести, посебно осећај ужитка, блесак никад тако снажан. Сладак је пут до трона — бес се стишавао а жеље све јаче почеле ројити.

Зазвонио је телефон.

— Да — тихим баршунастим гласом је одговорила.

— Малена моја, дођи сутра, дођи кад желиш, твоје тело је симфонија, хоћу да те овековечим, да ти се диве. Твоја слика ће једног дана бити у музеју. Посебна си — и он је шапутао.

Опет је осетила дрхтавицу, жељу за њим мушкарцем али и за свим што јој је понудио. Спојићу два добра, али нека мало чека, нек ме опет зове. Загризла је седа глава — самозадовољно је закључила прелазећи руком преко свог лепог тела.

Али, није звао. Ћутао је, а ћутање је ломило. Зашто ме не позове поново — почела је бринути. Девет дана касније, баш кад је одлучила да га посети, стигла је кратка порука: Дођи. Сва срећна скочила је, брзо се обукла и одјурила до његовог стана. Бићу покорна, наивна девојчица. Не смем пропустити овакву шансу — потврђивала је већ донету одлуку и притиснула звоно. Отворио је после дужег времена, насмејан, го до појаса и с палетом у руци. Погледао је изненађено:

— Откуд ти? — полио је речима као леденом водом.

— Па, позвао си ме — замуцала је.

— Ух, грешка, али уђи кад си већ ту — насмешио се загонетно и увео је у дневну собу.

Ушла је и заледила се од призора који је угледала кроз широм отворена врата спаваће собе. На француском кревету је лежала потпуно нага девојка прекривена веловима, крупних као гар црних очију, лепог лица уоквиреног дугом таласастом косом. Црнка је незаинтересовано погледала. Земљо, отвори се! — љубомора је преплавила и изјурила је као недозрела шипарица.

— Хеееј, где ћеш, хоћу да те упознам са Рајном, студенткињом сликарства — викао је за њом. Чинило јој се да је чула и смех.

Ридала је путем до куће, осуђујући себе и своју глупост. Крај! Крај! — беснела  је повређена јој сујета. Али не сме бити крај! Не сме! — жеђ из нутрине је кљуцала.

Ушла је у стан, сручила се на фотељу а у слепочницама је тутњало. Брзо је нашао замену. Млађана Рајна под веловима, појешће мој колач, та... где је нађе — осећај изгубљености је освајао. Сетила се речи да је порука грешка, а није, знала је. Зашто ме позвао!? Можда ипак жели... Понела сам се као дете. Боже, шта је са мном. Размишљај! Размишљај! — збркане мисли су се слагале али дрхтање рука није могла зауставити.

Пустила је Бетовенову 9. симфонију, шћућурила се на кревету и удубила у размишљање, сећање и клицу жеље да искористи случајно познанство с познатим сликаром.

 

***

Упознали су се на изложби слика Надежде Петровић. Стали су истовремено поред платна Пејзаж са црвеним небом. Задивљено је гледао од главе до пете.

— Лепи сте као Ђина Лолобриђида, млади сте, не знам да ли сте чули за ту италијанску глумицу —  говорио је погледа заустављеног на бледилу занимљивог јој лица и језерним очима.

— Чула сам, и гледала њене филмове — насмејала се ословивши га именом.

— Ооо па ви знате ко сам — широк осмех му је озарио лице.

Посебно се изненадио кад му је рекла да је пре годину дана дипломирала на Академији ликовних уметности, да одавно слика, али није излагала.

— Позовите ме или дођите код мене да видим ваше радове — предложио је упорно је гледајући у очи.

— Дођите ви код мене, сутра, да не носим слике, већина је великог формата — сва узбуђена га је позвала.

Цео дан је осећала стрепњу, није могла веровати да познати уметник долази код ње и да се интересује за њена дела. Обукла је бордо хаљину која је откривала лепе листове и колена, благо деколтирану, дискретно је истицала белину коже и облину малих чврстих груди, скупила своју свилену плаву косу откривајући нежну линију дугог врата, благо се нашминкала, и чекала. Био је тачан. Донео јој је једну црвену ружу. Сећа се задивљеног погледа мушкарца, хвале признатог сликара за њен дар, неколико драгоцених савета, и смеле понуде да му позира, а за узврат ће јој помоћи и 

омогућити продор у кругове уметника којима је, по његовим речима, припадала. Поверовала му је и прихватила, иако тешка срца, а како не би кад је говорио као да јој чита мисли и одагнао све нелагоде, а обећањима пробудио хтења. Први одлазак код њега је протекао у лепом разговору, причали су о уметности, показивао јој је своје слике, а после друге чаше Вранца прешли су на ти. Био је веома пристојан, изразито интелигентан и врцаво духовит, а тамне очи су биле упечатљива и посебна прича. Слушала га је пажљиво, причала му о свом студирању, родитељима који су далеко и ретко их виђа, сналажењу у великом граду,  професорима, омиљеним сликарима, виртуозима класичне музике и џеза, и време је зачас пролетело. Кад је одлазио благо је загрлио и пољубио у образ, као стари добри пријатељ.

***

Сећање јој је појачало главобољу и сузе су потекле. Свесна је да је у њему видела могућност уласка у свет познатих и питала се шта је он у њој видео, уметницу или жену, или обоје. Не смем га изгубити! — задремала је плачући и размишљајући као да реши ову неочекивану ситуацију.

Зора је тек рудела кад се, после кошмарног сна, пробудила. Устала је, ставила врапцима мрвице на прозор и дуго гледала излазак сунца. Одлука је сазревала а снажна потреба у њој је преломила шта тачно треба да уради. Обавила је јутарњу тоалету, пажљиво се обукла, нашминкала, намирисала, стала пред огледало и шкиљећи се посматрала. Насмешила се жени коју је видела. Дамо, убојито ти је оружје! Сад у поход! До победе! — салутирала је уз шеретски осмех и кренула.

Дуго је звонила. А шта ако није сам? — кратко је блеснула стрепња. Отворио је мамуран, разбарушене косе, само у доњем вешу.

— Добро јутро, добри мој — тихо је зашумела гласом.

Растрезнила га је слика жене распуштене немирне косе у тесној црвеној мини хаљини, зањиханог тела с рукама на боковима, и неке чудне магле у очима.

Зграбио је за рамена, увукао у стан и без речи су се сплеле две бестидне жеље, две праве природе кад падну маске.

— Осетио сам те овакву, у сјају тих језера, мој крине црвени, знао сам, знаооо — дахтао јој је на уво ослушкујући њен распукли захтевни глас, захтевајући и он још и још до вриска који им је осунчао дан.

Често су се виђали, волели једнако жестоко, и после три месеца слика је била завршена, слика жене прекривене веловима испод којих се назирало раскошно тело са лицем анђела и погледом ђаволице. Назвао је Крин испод велова. Дуго је гледао благо скупљених капака.

— Ово је једна од мојих најбољих слика, надрасла је и почетну замисао. Уловио сам тебе праву, то твоје нешто, нешто...

— Да, то сам ја кад сам с тобом, испунио си све моје жеље — мазно му је рекла. И још ћеш испуњавати — немо је блеснуло у мачкастим очима.

— Ти си мој анђео — наставила је шапутање љубећи га у очи, лице, усне, привијајући се уз њега мачје меко док му је дуго испијала, дражила врат, то је волео.

— А ти моја ђаволица — миловао јој је леђа и све чвршће је привијао себи.

Волели су се снажно али нежно, полако, испуњавајуће, прошли су брзаке.

После пет месеци је имала своју прву изложбу и узбуђење пред прво излагање дела урезало јој се неизбрисиво у душу. Обучена у класични тегет костим, с белом кошуљом, косом везаном у строгу пунђу, само неприметно нашминкана била је велика супротност жени са слике. Кад би знали! —  враголасто је помислила гледајући шпалир посетилаца и ослушкујући коментаре. Продато је неколико слика, међу њима и Крин испод велова за позамашну суму. Добривоје је ангажовао и два новинара који су детаљно писали о догађају, а имала је  и повољне критике. Знајући да има јаке везе, питала га је да ли су критичари писали својом или његовом вољом. али није хтео да разговара о томе.

Својом непосредношћу и срдачношћу је стекла наклоност имена која су јој отварала врата у све престижне кругове. Добила је и надимак Крин који је заинтересовао мушкарце као и слика која је често била на насловницама скоро свих тиражних часописа. Контроверза даме са слике и ње је будила невероватне приче и писања. Није их коментарисала.

— Нека пишу, то је бесплатна реклама, лепо моје — Добривоје је био задовољан.

Само њој својственом топлином и даљином мамила је и имала много удварача. Бирала је пажљиво само позната имена, али ни за кога се није осећајно везала.

Умешност кориштења сопственог дара, везе са значајним именима, тајанственост и глас у новинама, знала је, рецепт су за успех и све што он доноси мудрој и лепој жени.

Повремено је о њој писала и жута штампа јер су папараци ловили сваки корак већ познате сликарке и тренутних пратилаца, понекад много млађих од ње. На сва питања везана за приватни живот имала је увек исти одговор, благи тајанствени осмех и поглед Крина испод велова.  

Са Добривојем се и даље виђала, али ређе. Обоје су имали значајне везе и били корисни једно другом. Знала је да још увек слика младе жене, и то јој није сметало. Она је искористила свој тренутак. И надоградила га мудрошћу.

— Грамзивице једна, успела си! — честитала је себи гласно се смејући.

 Добри мој, неугасиви светлац међу свим лепим и мање лепим тајнама — често је, у самоћи, размишљала о данима кад му је позирала, о свему чему је научио, што јој је својом посебношћу донео и утемељио. Био је и остао непоновљива слатка тајна, укоренио се у души. Да ли је то била љубав или нешто друго? — није знала одговор.

— Живео, срећо моја! Лепи мој анђеле и добри мој ђаволе! — самозадовољно се смешила у тишини свог дома подижући чашу Вранца негде према светлацима у ноћи.

Вердијева Винска песма је разигравала мисли. Телефон је зазвонио. Неко је чуо њене жеље.

 



О СПИСАТЕЉИЦИ

 

  
         Споменка Денда Хамовић

Рођена је 23. фебруара 1955. у Мостару. Прве песме су јој објављене још у основној школи у мостарском листу Слобода, а онда настаје период писања само за своју душу. После дугог времена ћутања песме и приче су јој прво објављене у књижевном часопису Суштина поетике, а потом и у другим часописима: Звездани колодвор, Сретања, СизифСцена Црњански, новинама Српски глас из Аустралије, заједничким збиркама поезије, поетским сајтовима, порталима, зборницима, лексиконима. Члан је неколико књижевних клубова.

Има објављену збирку поезије На крилима лептира (2015).

Од 1992. живи у Београду.