Основно значење речи експресионизам (лат. exprimere што значи истиснути, изразити али и насликати, представити). Термин се први пут појавио у једном енглеском ликовном часопису 1850. године, потом 1880. године на предавању Чарлса Раулија у Манчестеру о модерним сликарским правцима, док је у француској ликовној критици термин у оптицају од 1901. године. У Немачкој, иначе колевци експресионистичког покрета, термин је први пут поменут 1911. године у каталогу 22. изложбе Берлинске сецесије. Савремена историја уметности појам експресионизма везује за авангардни сликарски правац који одбацује импресионистичку естетичку теорију и праксу, засновану на  пасивном регистровању утисака и њиховом ликовном обликовању – он се првенствено поносио са две сликарске школе Мост (Дрезден, 1905) и Плави јахач ( Минхен, 1912). Родоначелник ове друге, за књижевност свакако утицајније  групације био је познати сликар руско-јеврејског порекла Василиј Кандински, чији је текст О духовном и уметности (1912) прихваћен као програмско опредељење експресионистичких писаца. (Стојановић Пантовић 1998). Термин експресионизам се у књижевности појавио у програмском тексту Курта Хилера Најмлађи Берлинци. Попут Хилера и Митриновић одбацује савремене естетичаре који нису ништа друго него воштане таблице за пасивно регистровање утисака или прецизне машине за дескрипцију (по Хилеру).

За разлику од  њих, најмлађа генерација писаца и песника је нешто сасвим супротно: Ми смо експресионисти. Опет нам је стало до садржаја, воље и  етоса. Тако је Хилер пренео термин на младе песнике. Заменицом ми Курт Хилер је подразумевао групу младих књижевника која је била окупљена око њега, односно берлинског Новог клуба, основаног 1909. године (поред поменутог аутора оснивачи су били Јакоб ван Ходис, Ернест Блас и касније Георг Хајм). Немачки песници су од 1910. организовали књижевне вечери, које су називали неопатетични кабареи. Ипак, тај клуб није опстао али је подстакао писце да оснују више књижевних гласила.

У Немачкој су водећи часописи експресионизма Акција (Die Aкttion) и Вихор (Der Sturm) који су се међусобно разликовали по својој идеолошко-политичкој и естетској платформи. У првом гласилу сарађивали су уметници  радикално леве политичке оријентације (Ј. Бехер, П. Зорге, П. Цех), залажући се за активан, ангажован приступ реалности уз уверење да се књижевношћу могу мењати постојећи друштвено-политички односи. Штурмовци, напротив, имали су сасвим другачију идеју – они су инсистирали на  обнови књижевне форме превасходно уметничким средствима, јер је једино уметност права револуција која се, дакле, дешава искључиво унутар уметности и не сме бити никакво пропагирање идеја (Стојановић Пантовић 1998). Касније ће ова подела утицати на унутрашње цепање експресионистичког покрета и његово експлицитно подређивање било левим (комунистичко-марксистичким), било десним (националистичким и фашистичким) политичким програмима, док се један број писаца држао неутрално или потпуно повукаo из књижевног живота.

За само четири или пет година, тачније од 1911. до 1914. године, створена је комплетна експресионистичка лирика која је опстала и постала део историје књижевности. Предратна експресионистичка лирика  исцрпела је квантум формалних иновација за који је експресионизам у целини био способан, и апсолвирала је већину карактеристичних мотива – па чак и рат пре њега. (Богосављевић 1995. 187).  Исходишта лирике експресионизма  налазе се у различитим појавама као што су реторичка сликовност барока, романтичарска гротеска и склоност ка оностраном, естетика ружног коју заступа Бодлер, поезија у прози или дуг стих Волта Витмена, реторичка метафорика Ничеовог Заратустре, витализам и колористика југендстила, а највећи утицај на формирање експресионизма у Немачкој имао је објављен превод Рембоових песама 1907. године.

Експресионизам је постао знак распознавања читаве једне генерације стваралаца (песника, драматичара и прозаиста) који су се формирали пред Први светски рат – и премда је само један мањи број себе називао експресионистима – они су за своје користили термине литература младих или најмлађа литература – ипак је  њихов заједнички наступ био утемељен у јединственој позицији оспоравања (Стојановић Пантовић 1998) тада важећих, импресионистичко-симболистичке поетике у поезији, односно миметичког и лирско-психолошког модела у прози. Експресионистичка генерација ствара у немачкој литератури од 1910. до 1925. године и њени најзначајнији представници су Георг  Хајм, Георг Тракл, Готфрид Бен, Јакоб ван Ходис, Теодор Дојблер, Елзе Лаксер-Шилер, Аугуст Штрам (поезија), Ернест Толер, Георг Кајзер, Оскар Кокошка, Рајнхард Зорге (драма), Алфред Деблин, Карл Ајнштајт, Казимир Едшмид, Готфрид Бен, Георг Хајм, Франц Јунг, Курт Коринт, Алберт Ернштајн, Карл Штернхајм и својим раним делима Франц Кафка (проза).

Управо су припадници ове генерације указивали на потребу за обновом ја субјекта и тематизацијом његове конфликтне, подвојене унутрашњости. Појединац, односно индивидуа, сматрају експресионисти, треба да се ангажује и на обнови властитог етоса. Појединац развија апстрактну  тежњу за обједињавањем братства свих људи. То може да оствари једино преображени и прочишћени Нови Човек, који у јединству са колективом види своју историјску улогу и посланство. Експресионисти не желе да имитирају тј. подражавају, они желе да доживе свет примарно, непосредно и непатворено, препадом на сва чула, желећи да својим делом подаре визију тоталитета и интегралности. У том смислу, они настоје да продру до суштине ствари, што се постиже процесима апстраховања, редукције и формализације на битне елементе свести, који се потом слободном игром фантазије прерађују и комбинују у уметниковом уму, настојећи да добију што зачуднију форму или облик. Смисао тог дубинског продора (што је  инспирисано филозофијом Е. Хусерла и поменутим текстом В. Кандинског) јесте у томе да се субјект стопи са вечношћу, али на основу властитог, непоновљивог егзистенцијалног доживљаја реалности. Тако Казимир Едшмид у свом познатом програмском напису Песнички експресионизам (1918) истиче: Ми морамо створити стварност. Смисао предмета мора бити производ потресног доживљаја... Тако целокупни простор експресионистичког  уметника постаје визија. Он не гледа, он контемплира. Он не описује, он доживљава. Он не репродукује, он обликује. Он не узима, он трага. Креација те  нове душевне и духовне стварности постиже се, међутим, битно другачијом књижевном техником од оне коју су примењивали импресионисти и реалисти.

Литeрaтура

1. Антологија експресионистичке приповетке, (1995). Приредио и написао поговор Побуна и форма Срдан Богосављевић, (Казимир Едшмид, О песничком експресионизму стр. 225-234), Нови Сад: Светови)

2. Константиновић, Зоран (1967). Експресионизам, Цетиње: Обод

3. Миленковић, Слађана (2012). Рецепција песништва Димитрија Митриновића, Сремска Митровица: ВШССОВ

4. Стојановић Пантовић, Бојана (1998). Српски експресионизам, Нови Сад: Матица српска