Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                23 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Матуранти пишу




ИВАНА ФИЛИПОВИЋ

ШТА ЈЕ ИСТИНА ЖИВОТА

 

Постоји веровање о злом демону у нама који нас обмањује и куша. Питам се је ли опасно бити радознао. У нашој природи је тежња да сазнамо нешто више, да проникнемо изван земаљских граница. Треба ли човек да се задовољи само доступним сазнањима?

Читавог живота човек учи, усавршава се. Можемо ли зауздати своју знатижељу и не гледати путем галактичких пространстава, можемо ли бити само земаљски укорењени? То је све зачарани круг из ког води само један излаз, али који? Можда ћемо бити кажњени као први људи. Тада нам наша љубопитљивост неће бити занимљива.

Идеја о смрти као о излазу из овог света, као о вратима која воде ка нечем новом, другом, поставља бројна питања. Најсавршенији филозофски умови су провели цео живот тражећи одговор на питање – шта је права истина живота. Поставили су своје хипотезе, дошли до крајњих маргина својих умова, а ништа доказали нису. Ми можемо да верујемо у њихове претпоставке, али оне су исто толико значајне колико и наша мисаона трагања.

Сумњамо у све, па чак и у сам живот. Потрага за смислом, за одговором, тежња да одгонетнемо тајну, нас све више увлачи у ковитлац немира и неспокоја. Остављамо стварност да бисмо се бавили некаквом умишљеном надреалношћу.

Трагамо за смислом живота, а не видимо да је смисао у њему самом. Какве лепоте он само пружа! Ми треба да се радујемо свом свету, а не да себе оптерећујемо мислима о неким измишљеним, вишим лепотама. Где пише да оне заиста постоје? Зашто не сумњамо у њих? Не верујемо својим чулима, сматрамо да нас варају, а уједно уживамо препуштајући се њиховим чарима. Није ли то апсурдно?

Будимо задовољни свиме што имамо, чиме смо даровани. Живот је прекрасан и једино стварно, опипљиво што имамо. Искористимо га. Нека живот и рад буду вентил наших мисли. Не задајмо себи тако тешка питања. Нећемо наћи одговор. Не доводимо себе у стање песимизма и суморности. Будимо једноставно – људи! Није ли то предивно?

Алекса Степановић

ЋУТАЋУ

 

Ускоро ћеш бити далеко. Далеко од мене, далеко од свог досадашњег, живота, далеко од нас. Ускоро ћеш бити далеко ако километри ишта значе. Мени не значе и никада неће, јер ти си већ далеко. Далеко си од свега што је било наше, далеко си од особе која ме је волела. За нама је по која реч коју заустих, али не изрекох и хиљаду скривених осећања док обоје ћутимо. Ти ћутиш крај њега, ја ћутим сам. Некада нисмо ћутали када нисмо били далеко. Наставимо ћутати о свему што је било јер другачије не бих поднео. Била си ми далека синоћ и ћутао сам. Бићеш ми далека вечерас и ћутаћу.

Ћутаћу да не би сазнала за све моје битке које сам против себе водим док си ти крај њега. Сетне и тешке битке које кријем иза осмеха, истог оног осмеха који крије срце што лудачки удара када те угледам. Прећутаћу кривицу твоју или кривицу моју, јер једини кривци смо срце моје и ја дозволивши да нам постанеш потреба, сваки минут и свака секунда сваког дана.

После свега, никада више не желим поново нас, а умро бих за још један твој пољубац. За онај загрљај када смо сами – срушио бих све, али и о томе ћу ћутати, јер ништа више нећу да рушим због тебе. Ти си срушила нас, а ја сам сам срушио себе.

Ускоро ћеш бити далеко и више нећемо ћутати, исти они километри који не би покидали нашу љубав покидаће  наше ћутање кога смо обоје свесни. Покидаће све оно што си ми била и остаћеш само траг на левој страни груди. Мали траг никада нећу заборавити, јер ми је показао колико умем да волим и шта је разочарање.


Радови су матураната Десете гимназије Михајло Пупин
из Београда.