Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  9 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Еротска поезија | Иван Глишић



МАЧВАНКЕ

***
Били смо одреда зелени дечаци 
најсрећнији туђи воћњаци кад роде, 
онда се са нама догодило чудо 
израсли смо нагло као шаш из воде.

Иако су трешње пуцале од руја 
густа нас је трава од свитања крила, 
гледали смо скупа наше пурењаке 
кукурузна свила што их обавила.

Сваки клип је био набреко од сока, 
осети ли додир чаробнице шаке 
ширио је крила као коњ из бајке, 
дизао се млечан небу под облаке.

Ни постеља зрењу није дала мира, 
сањали смо исте снове свако вече 
како своју ватру Мачванка разгара 
пурењаке наше у њој да испече.

Опазих је врелу расплетене косе, 
мрак и точак сунца падали су скупа, 
пунила је водом наћве иза куће 
да се ко хлеб бела међ шеварјем купа.

Видела ме није јер ме вешто скрише 
широки дланови кукурузна листа, 
и они су жељно гледали је немо 
како као вила под звездама блиста. 

Претворих се тада у капљицу росе 
што полако клизи низ голо јој тело, 
затим постах свитац који дрско слете 
на брежуљак где је њено жито зрело.

Ко зна где бих стиго да она не оде, 
летња ноћ ми поста налик цичој зими, 
до саме сам зоре бразду њиве клео
што не може тврдог до дна да ме прими.

***
Још је очњак српа мирисао житом, 
с вратница млинова тек скинули резу, 
ја сам по стрњишту покошених поља 
чувао Јаблана, а она је Брезу.

Са севера црна лађа кише плови, 
једра су се злобом изнад земље свила, 
Јаблан је са Брезом нестао пут села, 
нас је двоје стреха крстине сакрила.

Покисли до коже згрлисмо се чврсто 
да нас фрула ветра лаке не одува, 
тежак мирис биља опи нас ко вино 
које се за свадбе годинама чува.

Осетисмо тада да велика булка 
неслућеног плама нараста у нама, 
заклесмо се хлебом да бићемо једно
привенчани тајно чим долети тама.
***
С мирисом јабука звоном ноћи стиже, 
телом ми се просу као песак врео, 
а мој луди детлић из гнезда се диже 
заљубљен у стабло ког је јутрос клео.

Немир равнотеже испод нас се заче, 
невидљиви фрулаш слух простора вреба, 
црвен фењер ружа засветли најјаче, 
указа се раскош пукотине неба.

Крв ми тада рече шта ћу тамо наћи, 
разуму забраних да ме даље прати, 
чак ни дрвосеча не би дубље зашо 
њеном густом шумом презреле папрати.

Донесе ме ветар до средишта ватре, 
напред нисам мого, назад нисам хтео 
горео сам тада ко циганске шатре
када на њих падне задњи сунчев вео.

***
Због њених сам ноћи мрзео свитања, 
волео сам сребро месечевих поља, 
нисам дао сунцу кроз дворове грања 
за ме светлост беше ко жаока зоља.

Магловит сам често лутао беспућем, 
тражио сам песме недостижне уму, 
да је речју греју док јој их шапућем 
кад прстима будим њену снену шуму.

Признавао нисам мора ни планине, 
стизао сам до ње пре но што бих оком, 
довољно је било њен глас да се вине 
и најгушћи шипраг свладао бих скоком.

Отровном сам стрелом претио облаку 
који небом носи громове и кишу, 
терао сам коња као тицу лако
тамо где реч љубав људи крвљу пишу.

***
Трубе кукурека, одзвони ђурђевка, 
најављују Мачвом да пристижу млађе 
ја баш ових дана кад се снег отапа 
усред лањског сена љубим њу најслађе.

Тако и Мачванке увек нова врела 
било да су јутро што у росу тоне, 
било да су сутон што звезде дозива 
меденици мојој не дају да клоне.

Природа ме учи немуштом говору, 
открива азбуку којом дани пишу, 
јабуке у цвату угодне за око 
али кад су зреле медније миришу.

Ако некад болан као Дојчин легнем 
па ме чека тамјан, крајпуташ и санке, 
живот и сву снагу истеклу из тела 
могу да ми врате једино мачванке!



О ПЕСНИКУ

   
Иван Глишић

Рођен је 1942. у Пироту. Десет година касније, с родитељима и братом долази у Шабац, у очев завичај. Почетком шездесетих упливао је у rock and roll воде, с групом тадашњих младих шабачких бунтовника.

До појаве панка је радио у Шапцу као наставник. Крајем педесетих и почетком шездесетих у СФРЈ писао је песме у етно стилу али и психоделичну и бунтовну лирику под утицајем рокенрола. Баш због тог периода и његовог става од ког не одустаје, годинама је био анатемисан како од оних на чија је (не)дела атаковао, тако и од оних који су сматрали да је пaнк само тренд.

Живи у Шапцу.


Драган Ђуричић - Буђење