Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад                                                                                                                                                                31 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
In memoriam

У Београду је изненада преминуо др Слободан С. Дошић, особен и свестран човек. Био је медицинар, исцелитељ, пуковник, члан многих међународних организација и удружења, а такође и врстан песник.

Вечна му слава.


СЛО­БО­ДАН С. ДО­ШИЋ 
(9. ју­н 1944 – 28. јул 2017)


ПРЕПОЗНАВАЊЕ ЧОВЈЕКА
(SI TACUISSES, PHILOSOPHUS MANSISSES)

Наполеон ме потаче, ово да нашврљам 
Умал' се не спотаче... могох да надрљам…
Када волиш јаче, душа више плаче,
А срце из ритма ко лудо искаче.
И кад се не надаш, највише настрадаш
Над гробом ти читају Амин! Оче наш… 
Други сузе лију, трећи љуту пију, 
Док се неки безразложно као луди смију.

Да ђаво не сконта шта је на потезу
Причај о времену, причај о порезу. 
Буди на опрезу! Подари лепезу,
Понуди му мезе – лука две-три везе,
Нуди месо меко – ђон од сандала,
Смиривач за живце – једно топло пивце.

Да л' је ствар озбиљна ил' шала из вица
Огледала душе јесу израз лица.
Ако се насмије, знај да нешто мути,
Ако се наљути, ти онда заћути. 
Ти си потенцијал, добра грађа, врстан штоф,
Јер кад само ћутиш, остајеш философ!

Човјек се по бесједи брзо препознаје 
Док за вријеме никада нечовјек не хаје
Ал' ништа не вриједи он и даље лаје, 
Лајући у недоглед за час се одаје. 
Si tacuisses, philosophus mansisses!

Београд, 20. 7. 2017. (23:59;00)



ЧАУРА ОД ГРИЈЕХА       
(КАСНА СПОЗНАЈА) 

Да би се пристигло до жељних висина
Много мука с jедом, до тад ће да има,
Много ће проћи залудних година
Да потврдиш печат својим замислима.

Праслике, идеје, видобзорја снажна
У процјепу времена преплићу се често,
Увријежена мишљења нијесу више важна
Кад љубави нађу своје трајно мјесто. 

Цјелог свог живота тражиш посебности,
Тражиш љубав праву по беспућу људском 
И кад мислиш да си сав препун радости
Схватиш да си тек тад обавијен љуском. 

При крају свог тешког неизвјесног пута
Тражећи слободу и оазу смијеха
Смирих се у луци испод женских скута
Спознав' гдје се крије чаура од гријеха.

(Београд Нови, 9. 6. 2015) 




БИТИ СТАР, А БИТИ МЛАД…

Из срца ми сукља надалеко пламен 
Ружичаст, црвенкаст, пурпуран, жут...
Oоо, како угасит ужарен камен 
Кад нијесам на тебе ни бјесан ни љут

Много је угљевља на мене пало
Отрпјех каљења хладнa и врела 
Много је лишћа с мог стабла опало 
А жудња у срцу опет се обрела        
  
И сад кад имам седамдесет љета 
Кад ми се ближе мећаве и студ
Срце поново нешто зановјета
Хоће да хрли у љубав и… блуд.

Београд, На Стефандан,
Љета Господњег 2015.