ЕКСПРЕСИОНИЗАМ И СИМБОЛИЗАМ

Однос између симболизма и експресионизма, као и веза између декаденције и експресионизма представља веома значајно питање које до сада у науци и књижевности није довољно истражено. С једне стране, поетичко наслеђе декаденције и симболизма  пружило је онај витални импулс за размах експресионистичког покрета, поготову у земљама средње Европе, понајвише у Аустрији и Немачкој, у  којима се крајем прошлога века артикулише модерна као специфично раздобље стилски хетерогених токова. Декаденција и симболизам одвијају се паралелно уз још увек присутни реализам и натурализам, при чему долази до дезинтеграције позитивистичке филозофије и јачања субјективног идеализованог начина мишљења у уметности. Међутим, поменути немачки ствараоци око 1910. године почињу да изражавају протест против сензуалистичког, морално индиферентног песништва модерниста, тражећи обнову стваралачког субјекта и воље обогаћивање литерарне тематике, формално иновирање и нови, општељудски ангажман. (Стојановић Пантовић 1998. 8)

Експресионисти, напротив, имају активан однос према етичким питањима литературе, заступајући став да она већ по својој природи мора бити ерична, јер посредује највише хумане циљеве експресионистичког уметника. Поезија сублимира пишчев егзистенцијални положај који се не своди само на личне, интимне проблеме, већ и на питања његовог колективног, културног, али и метафизичког посланства. Етичка димензија поезије огледа се, према експресионистима, у пророчкој и визионарској објави истине о свету. Рецепција експресионистичког покрета углавном је ограничена на фламанско-холандску литературу, затим на мађарску, чешку, словачку, пољску, хрватску, словеначку и српску књижевност, док се извесни облици модернизма могу уочити и у бугарској, румунској и грчкој литератури. (Богосављевић 1995. 187)

Отуд постоје противречне тежње у самодефинисању стваралачког ја, које се на тако заоштрен начин не може срести код других уметничких покрета нашег века. С једне стране, јавља се тежња за интеграцијом субјекта у моралном, психолошком, осцијалном и егзистенцијалном смислу, док је с  друге стране присутан позив за самодеструкцијом и деперсонализацијом у име колективне, есхатолошке утопије братства свих људи. Отуд се излаз из унутарње подвојености код експресиониста реализује или повлачењем у себе, отуђењем и самоотуђењем, или различитим облицима лудила које је уперено против друштвене хипокризије и извитоперености (Хајм, Бен, Еренштајн, Деблин). Симболисти и декаденти критикују друштво као симбол превласти материјалистичког и позитивистичког приступа стварности, истичући вредност душевних садржаја. (Богосављевић 1995. 187)

Три најпознатија имена немачке експресионистичке лирике су: Георг Хајм, Јаков ван Ходис и Георг Тракл. Они су утемељили аспекте експресионизма. Први аспект поетолошко-идејни формирају ауторов поглед на свет и доводе до расцепа унутар субекта без наде да ће наћи своје метафизичко уточиште.

Естетички аспект подразумева у првом реду неутрализацију постојећих књижевних радова и жанрова, односно занемаривање традиционалних конвенција лирике, прозе и драме. Даље, експресионистички стилски поступак почива на радикалном отклону од миметичке слике света, предочавајући га читаоцу из искривљеног, драстично измењеног угла. Начело дисторзије на тај начин подразумева поступак фантастике или гротеске, при чему експресионистички аутор свесно настоји да шокира читаоца избором лексема, стилема, распоредом грађе и појединим мотивима (нпр. инцест, промискуитет). Такође експресионисти појму лепоте дају релативно и, чак, негативно значење, истичући у први план динамику, кретање, ритам, акцију, интензитет. Осим тога, они инсистирају на потенцираној, хиперболизованој, вредности категорије ружног, које је свесно остављено и первертирано. Експресионисти често праве необичне језичко-мотивске склопове, сажимајући појмове из материјалне и духовне сфере, користећи опозицију дивинизованог и тривијалног, романтичног и натуралистичког, поетског и фактографског, интелектуалног и емотивног( Ајнштајн, Бен, Јунг).