ЛЕТО | ИВАН ТОКИН

… Изашао сам из реке и наставио да ходам. Схватио сам да сам патике тамо оставио где сам их изуо. А могао сам да их носим у левој руци, и тако ходам. Као жене у филмовима, кад ходају у летњим хаљиницама које лете око њихових бутина, у хаљиницама са несташним бретелама, које дају драматичан допринос лепоти лета. Као нека таква жена, згодна, са сандалицама окаченим о кажипрст и средњи прст десне руке. То сам могао али сам заборавио патике. Али сам могао и да замишљам да сам жена у летњој хаљини...

Ходала сам лако по трави и нисам се ничему чудила. Благ летњи ваздух ми је мазио бутине, коса ми се лагано њихала у ритму хода, прстићи на стопалима су ми се грчили у тачно одређеним фазама корака, а онда се опуштали и стопало се враћало у свој идеалан облик. Гладала сам у своја стопала у трави. Бела кожа, љубичасти ноктићи и зелена трава около. Спустила сам се до реке, згазила храбро у муљ и уживала. Мекана, масна и влажна земља ми је хладила стопала, у прљавој реци је лебдео одраз мог тела, а кад се нагнем, и лица. Помислила сам – најлепша сам лети.

Пас се није чудио. Пас се према мени понаша исто и кад сам велики мушкарац у зеленом дуксу и кад боса ходам по трави. Пас се очигледно разуме у живот.