Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                10 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Поезија наших дана



Драгош Павић
МОНСУН НА ЈЕДРИМА

Талас је заљубљено загрлио ноге
И нагло одлазио у разиграну пену,
Вода се љескала на испраном жалу
Док се месечево срце дивило трену.

Пучина је нудила валове бескраја
А двоје деле срчане титраје
Крвоток пламса уз вреле додире
И игра игру за младе заљубљене.

Црвено сунце затекло зору,
Дан се пресвукао у нову одору
А тамо на жалу и хучноме мору
Остао тајновит ехо на извору

Дирнути љубав није хтео
Ни ветрић монсун са једрима
Оставио је плотски на бедрима
Трагове љубави које је даровао.
Власта Младеновић
ПОБУНА ХАРТИЈЕ

Перу Ђурђевићу

Поезија без душе,
мртво је слово на папиру,
узалуд руше,
узалуд сатиру
моје дрвеће,
хартија више
трпети неће.

Марија Jефтимијевић Mихајловић
ПОГЛЕД У ВРЕМЕ

Гле, небо је унутра у теби.
Св. Јустин Ћелијски 

Кад затвориш очи, отвара се време
– Каравани промичу кроз градове
Видим тезге, сувенире, арабеске
Миришу слике на тамјан и воштанице
Безгласно плачу зидови и фреске
Видим Јерусалим, Призрен и Дечане
Храм Господњи и Богородице Љевишке...
Чујем мајке и чујем крике дечје
Уском стазом на путу за Једрене
Победнике, рањенике, побеђене
Млади месец и крст, сабље укрштене

– Рану која светли и крв која капље
По пољима равним, међу гробовима 
Миомирис шири босиље и смиље
Међу уснулима и пробуђенима
Од Галилеје до Газиместана
Свуд су Поља смрти – Поља дарована
Високо се узнела до Светих Дечана...

Бол полегла у класју и житима –   
Дашак ветра лелуја у очима
Душа поје слова љубве тиха
– Све су наше ране да их Љубав  вида.

Миланка Кузмић
БРАНИМ ЉУБАВ

Када ставим своју уморну руку
на твој њежни длан,
то не значи да ми ослонац треба,
него тражим комадић љубави твоје,
мјесто да одморим своју душу
и сакријем своје снове.

Када сњежном мећавом завијем твоје срце,
то не значи да те не волим,
већ желим да сачувам твоју дивну љубав
за друге и за себе,
јер свијет је превише зао,
бранићу те и животом голим
да ти не узму и оно
што ти нико није дао.

И зато, ако некада зачујеш моје троме кораке
како одлазе блатњавим путем
у ноћи без сна,
ти не питај ништа,
јер ништа може постати све,
рећи ћу ти сама,
ја нестајем у беспућу живота,
браним те и од себе. 
Милена Ћировић | ЗАНОС

Укради зори уснулу росу
Натопи њоме усне ми жедне
Ивањским цвећем украси косу
И латицом ружа груди чедне.

Сунце у зениту своје страсти
Нек врелим зраком струк ми грли
Док је подне у његовој власти
Жубор мог врела ка твоме хрли.

А ноћ кад дану далеко макне
Покриј ме откосом траве меке
Кô рука твоја нека дотакне
Пределе тајне, другим далеке.

Милица Шојић
ВАЛЦЕР СА СОБОМ

Играм валцер
Са собом,
Широким окретом,
У трагу,
Остављам расуте цвјетове;
Сваким кораком
Као звоном одзвањам.

Смијешим се
И срећна сам,

Руке су ми спојене
С ваздухом
И заједно простор
У плаво бојимо
Чујем одушевљење
И аплауз;
Чујем музику и смијех;
Чујем љубав и срећу...
Долазе по мене.

Играм валцер,
Који је требало
Играти с тобом.
Ох, лице моје познато,
Како си
Одједном ваздух постало?

Играм валцер,
Широм отворених очију
Обучена у бијело,
Љепше је на јави сањати...

Играм,
И не желим стати.
Срце моје распукло,
Зар никад да те саставим?

Играм валцер
И не желим престати,
Не желим овај ваздух
Из руку пустити.

Весна Радовић
НAД ПРИЗРЕНОМ СУ НЕКАД ЗВОНИЛА 
МНОГА ЗВОНА 

Све било је некад,
Младост, Ти и Ја,
коју још увек препознајем,
шћућурену испод отвореног кишобрана,
док се држи за руке и кришом љуби,
мада све прошло је,
истопило се као снег у пролеће,
као Снешко кога су деца погазила, 
посведочићу,
свему што јесте и свему што је било,
да над Призреном су некад звонила многа звона!

И даље свирам са једном покиданом жицом,
што ми боде уснуле очи,
као пустињска прашина коју разносе сахарски ветрови,
а кожа ми је као децембар храпава и хладна,
ни налик мекој баршунастој свили,
за разлику од мене,
Ти се красно држиш, 
висок и усправан,
елегантно огрнут у версе љубавне,
а ја, тихо сведочим,
да над Призреном су некад звонила многа звона!

Као рањена Богородица на брежуљку Љевишки,
изнад хучне реке Бистрице,
сама међу оскрнављеним светињама,
позивам те,
на јутарњу литургију,
иако све пусто је,
осим нас, 
промрзлих путника из далека,
јер давно сам се пред Богом заклела,
да ћу Те волети заувек,
а ту, међу упаљеним свећама,
угасила бих своју жеђ,
сведочећи,
да над Призреном су некад звонила многа звона!

Ти лудо, што имаш анђеоске очи,
и не даш ми да плачем,
хајде, 
дођи и не стиди се,
заједно ћемо сићи у дубоке рудокопе,
у потрази за изгубљеном голубицом,
коју су давно донели которски трговци,
на дар Милутину,
смилуј се, душо моја осетљива,
јер још увек имам крви под ноктима,
и топлине у оку језера,
да посведочим,
да над Призреном су некад звонила многа звона!

Предраг М. Тојић
РАЈСКИ ЦВЕТ

У огњу живота у пламу жеља,
дође она, боговима дарована,
од њих отета мојом жељом,
мојом дрскошћу, мојом љубави.
У рају цвећа, постоји само један,
њега отимам, њега берем,
дрско и безобразно,
само за себе.

Не дирајте ме! Убрао сам га,
чуваћу га нежно,
оком ћу га грејати,
дахом опрашивати,
усним соком заливати.

(Из књиге: Тиховања са Битвом)

Мирјана Бекчић
МАЛЕНА НЕПРОЦЕЊИВА СТВАР

Мислила сам негде постоји
мала дрвена кућа за птице
у коју могу да сместим своје срце,
високо у крошњи храста
довољно далеко од људи,
сасвим довољно да буде само,
али не и усамљено.

Мислила сам сигурно постоји
склониште од олуја,
са сигурним кровом
и маленим отвором
кроз који улазе нежна бића
и певају чак и кад је цича зима.

Мислила сам негде постоји
место малено,
као стегнута шака
на коме се чувају важне ствари,
непроцењиво важне попут мог срца.

Персида Лакић Рузмарин
БЕЗ СЕНКЕ

Ветрометинама гоњена
скупљам покидану сенку,
истрошену ходањем по
врлетима живота,
чудна особа без своје
пратиље.
Забацујем је на плећа.
Отварам огледало
и нестајем
са друге стране сна. 

Јелена Глишић
ЧОВЈЕК БЕЗ СЈЕНКЕ

Човјече
Пустио си своју сјенку
Да оде

Пустио си је 
Она ни главу није окренула
Ни претварала се није 
Како јој је жао
Што се растајете

Узалуд сад небеским прoстранством
Тражиш сунце –
Сунце је отишло
Са твојом сјенком

Јер она
Она не може без 
Сунца

И сад
Куд да иде човјек
Без сјенке
И без сунца

Без своје сјенке 
И свог сунца
Не можеш се звати
Човјеком
Јована Ружичић
НА ПЕРОНУ

Рекао си: Идем!
И пустила сам да одеш,
јер ниси хтео да чујеш
ни једну реч због које 
би пожелео да останеш.
А тринаест возова у сваком дану
ка теби оде – и до мене дође.
У њима и даље путују 
двоје налик нама,
ишчекујући једно друго,
упркос разликама.
Сваки од тих полазака
мала је нада и почаст 
нашим сећањима
да ће се, некад...
на перону срести
двоје – налик нама,
да ће се волети и опстати,
упркос разликама.

Милица Тасић
ДА ЗВЕЗДАМА ДАХНЕМО

У уху си одјек из даљине
Вест из туђине
Гром из невеселог неба
Чујем те
Кроз ледене кише

Једино тебе на длану
Међу прстима си разасут 
Међу зраке нежно се успињеш
И топло голицаш линије
Милујеш ми руку

На раменима ми лешкариш
Промолило се сунце и
Греје ти око
Гориш у мени

У срцу си букнуо
Бијеш кроз дамаре
У уснулом телу
Покрећеш ме

Низ бутине ми клизиш
Ногом до пете
Узаврело ме тражиш
Осећам те

У главу се вратиш
Да мисли ми узбуркаш
И свешћу мојом поиграш се
Будна  сањам
Додирујем те

Космос се врти
Око наших глава
Рој у кошници снова

Тражимо знакове
Усред лудог
Непознатог нам пута
Да љубави махнемо и
Звездама тихо 
Да дахнемо
Сања Веселиновић
ПРЕПЛЕТИ

Знам реку 
по којој сваког дана лије сунце
сунце које суши сузе
искапале из влакана свемира
у трену 
кад сам зеницу твога ока љубила 
додиром преплета чежње и слатког бола
облак нечујно промиче преко 
мог погледа и гледа у реци уроне 
мојих рађања и умирања

то је моја река по чијој ширини
опружена ходим и претурам преко главе 
године пре тебе
то је моја река
познајем 
сваки трен са тобом преживљен 
већ некад изван себе
кад сједине се
маште са 
присуством твог духа у себи

спокојно
река
може 
да ме врати 
натрулој 
земљи 
печат да утиснем својим
телом
срећна и сита
задовољена
вековна глад 
за тобом растурала је нити 
свемира у мом оку
то је моја река 
шта ћеш ти 
у њој