Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                21 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Поезија за децу | Предраг Бјелошевић



НА ПУТУ СУНЦА 

Кад Сунце крене у школу 
прати га родбина сва 

На првом мјесту Земљица 
звијезде Мјесец и ја 

Кад Сунце крене у школу 
кроз шуму облака иде 

Све небо у њега гледа 
све очи тад га виде 

За њим скакућу срне 
и теку ријеке моћне 

Од јутра учи нас дану 
до завјесе мркле ноћне 

Кад Сунце крене у школу 
прати га родбина сва 

На првом мјесту Земљица 
звијезде Мјесец и ја


ЦРВ

Онај црв што једе брашно
црву оном што дрво глође
нешто као ближи рођак дође

Црва на свијету има разних
ал' сви су они једнако гладни
вјечно крчећих стомака празних

Од црва су настале ријечи језа и страх
они се никад не смију јер им заудара дах
живе да би све живо претворили у прах

Али и црвља судбина је грозна
макар живјели у слаткој трешњи
кад тад зуб нечији и за њих дозна

Наизглед слабашан игра улогу важну
у представи смрти и живота
не смаже ли он живот смрт одмах њега смота



КАКО ЈЕ НАСТАЛА ТИШИНА 

На свијету не зна нико
како је настала тишина 
око нас све мало и велико
пјева пишти ромиња 

Ако је прво била бука 
откуд је та бука пала 
да л’ за њом сад неко кука 
негдје тишина нека мала 

Нико на свијету не зна 
кажем вам у повјерењу 
како је настала тишина 
у нашем окружењу

ПЈЕСМА О ДВИЈЕ МАЛЕНЕ ТАЧКАСТЕ БУБЕ 

Јуче 
на раскрсници што раздваја сан од јаве 
двије су се малене тачкасте бубе 
између двије бијеле линије зебре 
почеле 
не размишљајући о посљедицама 
негдје око подне 
           – Да љубе 

           – Да љубе – наочиглед модрих облака 
из којих су некултурно кашљуцале 
неке дотрајале бљештеће муње 
не стављајући руку на уста 

Јуче – кад то нико није очекивао 
у вријеме највеће градске вреве 
двије су се малене још снене бубе 
са тешким торбацима на леђима 
између двије бијеле линије зебре 
негдје око подне 
почеле да – љубе 

Стварни догађај у улици Бон жур 
jош увијек траје 
на радост других малених тачкастих буба 
а вијест се незаустављиво шири 
упркос чопору невјерних Тома који тврде
да то нису наше земаљске тачкасте  бубе
већ бубе са неке отписане љубавне галаксије

Изнад окупљене гомиле пролазника
и колоне урлајућих аутомобилских сирена
један стари гавран пун животног искуства
почео је са дрвета да виче: – Грак-грак-грак...
Протестујући против свих који протестују
опомињући све који не желе да га чују
топлим бљак бљак – пројектилима

Да
да-да
баш ту
гдје се и ја држим за главу догађајем затечен
јер не знам како
и кад ћу да завршим пјесму
о двије малене школарке бубе
што још ничим не показују да је вријеме
за школу
и вријеме да престану
између двије бијеле линије зебре
наочиглед засмијаних подлих облака да се
          – Љубе

ВИДИО САМ 

У рјечнику гдје све ријечи 
живе мирно 
видио сам 

У рјечнику да су ријечи 
правим редом поредане 
видио сам 

У рјечнику гдје све ријечи 
мирно живе 
видио сам 

Оне ружне оне дивне 
оне силне оне страшне 
видио сам 

Како живе лијепо складно 
у одијелу своме радном 
видио сам 

А зашто ријеч на слободи 
стално с неким борбу води 

У рјечнику да све ријечи 
живе мирно 
видио сам

КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ МАЛЕН КАО ТАЧКА

Кад сам видио једног човјека
како спава на клупи у парку
рекао сам: – Ал' овај спава
шетачи добацише: – Човјек је заклао сову

Кад чух једног простог човјека
како испусти застрашујући прдеж
рекох сам за себе: – Ал' овај прдну
шетачи добацише: – Не, човјек је пустио вјетар

Кад сам видио човјека како бјежи
који је само час прије
једној госпођи истргао ташну из руке
повиках: – Људи, држите крадљивца

Људи су ћутали док није 
дошла полиција кад хладно рекоше:
– Лопов је господо полицајци
ухватио маглу

О четвртом и петом сличном случају
нећу ни да вам говорим
јер сам још дијете
и не видим ствари како их виде одрасли

А када једног дана порастем
правићу се да вам ни када сам био мали
нисам рекао оно што сам рекао
јер ко би ми повјеровао да сам одрастао

Зато ми – љубазно вас молим
немојте ништа говорити о људима
све ћу о животу сам да научим
о себи, вама и важним свјетским чудима...


О ПЕСНИКУ

 

  
          Предраг Бјелошевић

Рођен је 29. маја 1953. године у Бањој Луци. Професор је луткарства, песник, приповедач, преводилац и драмски писац. Магистрирао режију на Националној академији за филмску и театарску уметност у Софији 2009. Предраг Бјелошевић је од 1993. године директор и уметнички директор Дјечијег позоришта Републике Српске у Бањој Луци. Носилац је Ордена Његоша другог реда за међународни допринос развоју културе и уметности Републике Српске. Добитник је међународне награде за допринос развоју луткарства у Европи, Мали принц, на 20. Интернационалном фестивалу луткарских позоришта у Суботици (Србија, 2013).

Објавио десет књига поезије за одрасле, две књиге кратких прича и три књиге песама за децу. Поезија Предрага Бјелошевића је преведена на многе стране језике, а објављене су му књиге изабраних песама: на италијанском, Il linguaggio del silenzio (Говор тишине) у Напуљу 1982. године, на француском Le RŽ (РЖ) у Паризу 2002. године и на македонском Под круната на гнилото дрво (Под крошњом трошног дрвета).

 Бјелошевић је добитник многих домаћих и међународних књижевних награда за  поезију и прозу међу којима: Требињске вечери поезије (СР БиХ), Печат вароши сремско-карловачке (Република Србија), Годишње награде Удружења књижевника Републике Српске, (БиХ), Летеће перо међународна књижевна награда Словенске академије умјетности и књижевности (Варна 2014), као и награда за књижевност за децу: Везени мост 2015. и међународне награде за дечију књижевност Дјечије царство.

Председник је УКРС.

Живи у Бањој Луци.


Милић од Мачве – Догађај у Паризу