НА ПУТУ СУНЦА
Кад Сунце крене у школу
прати га родбина сва
На првом мјесту Земљица
звијезде Мјесец и ја
Кад Сунце крене у школу
кроз шуму облака иде
Све небо у њега гледа
све очи тад га виде
За њим скакућу срне
и теку ријеке моћне
Од јутра учи нас дану
до завјесе мркле ноћне
Кад Сунце крене у школу
прати га родбина сва
На првом мјесту Земљица
звијезде Мјесец и ја
⪤
ЦРВ
Онај црв што једе брашно
црву оном што дрво глође
нешто као ближи рођак дође
Црва на свијету има разних
ал' сви су они једнако гладни
вјечно крчећих стомака празних
Од црва су настале ријечи језа и страх
они се никад не смију јер им заудара дах
живе да би све живо претворили у прах
Али и црвља судбина је грозна
макар живјели у слаткој трешњи
кад тад зуб нечији и за њих дозна
Наизглед слабашан игра улогу важну
у представи смрти и живота
не смаже ли он живот смрт одмах њега смота
⪤
КАКО ЈЕ НАСТАЛА ТИШИНА
На свијету не зна нико
како је настала тишина
око нас све мало и велико
пјева пишти ромиња
Ако је прво била бука
откуд је та бука пала
да л’ за њом сад неко кука
негдје тишина нека мала
Нико на свијету не зна
кажем вам у повјерењу
како је настала тишина
у нашем окружењу
⪤
ПЈЕСМА О ДВИЈЕ МАЛЕНЕ ТАЧКАСТЕ БУБЕ
Јуче
на раскрсници што раздваја сан од јаве
двије су се малене тачкасте бубе
између двије бијеле линије зебре
почеле
не размишљајући о посљедицама
негдје око подне
– Да љубе
– Да љубе – наочиглед модрих облака
из којих су некултурно кашљуцале
неке дотрајале бљештеће муње
не стављајући руку на уста
Јуче – кад то нико није очекивао
у вријеме највеће градске вреве
двије су се малене још снене бубе
са тешким торбацима на леђима
између двије бијеле линије зебре
негдје око подне
почеле да – љубе
Стварни догађај у улици Бон жур
jош увијек траје
на радост других малених тачкастих буба
а вијест се незаустављиво шири
упркос чопору невјерних Тома који тврде
да то нису наше земаљске тачкасте бубе
већ бубе са неке отписане љубавне галаксије
Изнад окупљене гомиле пролазника
и колоне урлајућих аутомобилских сирена
један стари гавран пун животног искуства
почео је са дрвета да виче: – Грак-грак-грак...
Протестујући против свих који протестују
опомињући све који не желе да га чују
топлим бљак бљак – пројектилима
Да
да-да
баш ту
гдје се и ја држим за главу догађајем затечен
јер не знам како
и кад ћу да завршим пјесму
о двије малене школарке бубе
што још ничим не показују да је вријеме
за школу
и вријеме да престану
између двије бијеле линије зебре
наочиглед засмијаних подлих облака да се
– Љубе