Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                27 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


 У спомен великану | Ђура Јакшић



   
          Ђура Јакшић

Био  је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем. Рођен je 8. августа 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици. Отац га уписује у трговачку школу из које бежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину.

Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство  код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја општа знања.

Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године.

Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године.


ОТАЏБИНА

И овај камен земље Србије, 
Што, претећ сунцу, дере кроз облак, 
Суморног чела мрачним борама 
О вековечности прича далекој, 
Показујући немом мимиком 
Образа свога бразде дубоке. 

Векова тавних то су трагови –
Те црне боре, мрачне пећине; 
А камен овај, кô пирамида 
Што се из праха диже у небо, 
Костију кршних то је гомила, 
Што су у борби против душмана 
Дедови твоји вољно слагали, 
Лепећи крвљу срца рођеног 
Мишица својих кости сломљене, – 
Да унуцима спреме бусију, 
Оклен ће некад смело, презирућ, 
Душмана чекат чете грабљиве. 

И само дотле, до тог камена, 
До тог бедема –
Ногом ћеш ступит, можда, поганом. 
Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове 
Како тишину земље слободне 
Са грмљавином страшном кидају; 
Разумећеш их срцем страшљивим 
Шта ти са смелим гласом говоре, 
Па ћеш о стења тврдом камену 
Бријане главе теме ћелаво 
У заносноме страху лупати... 
Ал’ један израз, једну мисао, 
Чућеш у борбе страшној ломљави: 
„Отаџбина је ово Србина!...“ 

БОЖЈИ ДАН

Та зар се један надо од људи? 
Једног је клетва стизала, зар?
Многе су терет носиле груди,
Клетва је, срце, божији дар. 

Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Будућност?... Ми је не гледамо.
Можда спасења доноси... Гроб. 

Ви'ш како поток, раскидан, жури
Кроз хладну гору, камен и дол;
Смеје се грому, пркоси бури,
Па гором мирно проноси бол. 

Често над њиме орлови сами
Окрећу тихо лагани лет,
Па тамо горе у вишњој тами
Презиру давно презрени свет... 

Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Та и ја и ти – ми једно знамо:
Да нам спасења доноси – гроб...


ПАДАЈТЕ, БРАЋО

Падајте, браћо! Плин’те у крви! 
Остав’те села, нек’ гори плам! 
Бацајте сами у огањ децу! 
Стресите с себе ропство и срам! 

Гините, браћо, јунаци, људи! 
За пропаст вашу свет ће да зна... 
Небо ће плакат дуго и горко, 
Јер неће бити Србина... 

Ми несмо браћа, ми Срби несмо! 
Или ви несте Немањин сој? 
Та да смо Срби, та да смо људи – 
Та да смо браћа – ох, боже мој!... 

Та зар би тако с Авале плаве 
Гледали ледно у огњен час? 
Та зар би тако, ох, браћо драга, 
Та зар би тако презрели вас?... 

Презрите братства покор и клетву, 
Што небо даде, погаз’те ви! 
Та није л’ грешно, није ли грозно: 
Крв деце ваше гледамо ми!

А где је помоћ ил’ суза братска? 
Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог“? 
У вељој беди, смрти и крви, 
Данас вас саме оставља бог! 

Ал’ опет, грешан, грешно сам певô 
Рањено срце народа мог! 
Та Србин кипи, кипи и чека – 
Ал’ не да ђаво... ил’ не да бог!