НА ДЛАНУ СУНЦА Иза плаве завесе га љубљах кад поглед заљубљено лети с белих облака на крила ластавице Где ли љубљах твоје очи твоје очи помрачине На длану сунца ти се јавиш уздахом сваке ноћи кружиш око усана и као сан летиш преко трепавица Шалом се јавиш с осмехом благим и мекане ти усне низ врат склизну и доста је само да прошапћеш реч или две реч или две ⪤ ЗАПЕВАЈМО, КИШО С кишом што тугује саосећам и знам... плакаћемо заједно У ноћи без звезда кад сви заспе осећамо сваку сузу као да све је наше Поглед бледи упрт ка усамљеном небу што немирно дахће тражиће срећу и неку можда лиру по рамену песмом да потапше И биће нам боље, кишо, кад запевамо... сваку сузу кад осетимо јаче и нећу бити жена што у мраку сама плаче И сузе ће се винути ка небу кад зора нам се осмехне, у душу ће са неба пасти комад среће и биће нам лакше, кишо, тугујућа, сунце ће огрејати ме јаче Гледаћу дугу кад са сунцем пољубиш се нежно и заборавити нећу кад заједно делиле смо тугу. ⪤ СЕНКЕ ПЕЋИНЕ Трнем а руке крваве машу ми са зидова и пећина ледена у грлу Заустављам дах најдуже што могу да нестанем као птица у лету негде иза плавог неба Сенки плес злокобни око мене сенке неке све од света што су остале Шапћем себи песму детињства и извор ми се неки привиђа као дете у мраку кад млеко мајчино тражи И плачем а око боли у зеницама нож мрака и лижем сузу што душа је испустила Једна линија само светлости што као спас греје али хладно је хладно је Промрзли капци као две грудве снега на дечјим игралиштима Нову годину чекају. | ⪤ СЕЋАЊЕ Пловим по словима твојих умилних речи и милујем руком благо линије осмеха твога на небу Били смо зора, а сада смо само тужни месец на изанђалом длану Били смо румено и зрело маштање, љубили смо свуд, било где никад времена доста за нас и наше сне Дуго те тражим по лицима других жена и помислим – да, то си ти а онда се окрене старица једна и у коси њеној твој мирис девичански Уздахнуо сам брзо, брже од мисли својих, шапутао испрекидано име твоје и све је слутило – да, то је оно око моје! Сручили се снови с неба, видим те у успоменама, зар то је лице, зар усне, зар очи, зар све то је оно твоје? Не, не може бити – то су само старачке боре! Али мило лице, топао поглед, црвене усне и очи смарагдове боје – то је оно, једино моје У загрљају туга, на рамену дремаш... поново о љубави сневаш, а ја те дуго љубим и сваки пољубац – секунда са тобом …………………... Урна твоја у мору дубоком спава и вештачко цвеће на земљи – да, све је јава! Пловим по словима умилних ти речи и милујем руком линије осмеха твога, били смо зора, а сада само тужни месец на старачком небу наших снова! ⪤ ОЗЕБЛИ ЖИВОТ Црном уму дарујем белу тачку да избели ожиљке из животног мрака И руке пружах да ухватим мрвице хлеба што падају с неба из неке среће од које ме даљина заслепљује Будан кружим зеницама и хтедох да ухватим једну светлосну нит да ми веже босе ноге што смрзле спавају док грлим одсутност свега И топло ми бива око срца гладног, а што мање имам, ја, озебло дете, за грам сам духом тежи.  Коста Миличевић – Аутопортрет, 1910. |
|
|
© Бр.61 © Бр.60 © Бр.58/59 © Бр.56/57 © Бр.54/55 © Бр.52/53 © Бр.50/51 © Бр.48/49 © Бр.46/47 © Бр.44/45 © Бр.42/43 © Бр.40/41 © Бр.39 © Бр.38
© Бр.37 © Бр.36 © Бр.35 © Бр.34 © Бр.33 © Бр.32 © Бр.31 © Бр.30 © Бр.29 © Бр.28 © Бр.27 © Бр.26 © Бр.25 © Бр.24 © Бр.23 © Бр.22 © Бр.21 © Бр.20
Copyright © 2013 - 2020 Суштина поетике. Сва права задржана. Правилник часописа
Свако јавно публиковање без навођења извора преузетог материјала, подлеже закону о кршењу ауторских права.
Забрањено је штампање текстова са овог сајта без дозволе аутора текста или главног уредника часописа.
