Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  5 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Песме посветнице | Ранко Павловић



У КОСТАЈНИЦИ СИ

Ранку Рисојевићу

Чујеш ли, дјечаче, шапат сингерице,
мајчин брижан уздах с твојим што се спаја,
док заогрнута плаштем несанице
шије ти кошуљу од звјезданог сјаја?

У Костајници си. Кроз ноћ тече Уна,
успављује давне несташне дјечаке.
Твоја је мисао успомена пуна,
рони кроз сребрне ријечне брзаке.

Трошна кућа ћути у центру вароши,
у њој мрак и мемла твоје тајне крију.
Она већ посљедње своје дане троши
и мрмори причу, ко ће знати чију.

У Костајници си. Дрхтиш као кестен
у шумама драгих родних Календера.
Зри около љето, а у теби јесен,
док се стих зачиње на врху твог пера.

У ЛИЈЕВЧУ, ЖУПИ...

Жељки Аврић

Пише о одласку, снатри о даљини,
а стално остаје у своме атару.
Кад брежуљак види, често јој се чини
да завичајну назире Козару.

„Јесам“, каже травци обилазећи је,
да зелен живот са земљом не сравни.
Тад сјету у себи и од себе крије,
све призивајући неки сусрет давни.

Оно што је битно, њој је маргинално,
јер мисао скрива у уздах, у трептај.
Њено је срце отворено стално
и добротом би премрежило бескрај.

Некад је нестане, дрхтури у стиху,
расплине се њежно у ведре катрене,
али ко је тражи, наћи ће је, тиху,
У Лијевчу, Жупи, крај храстове сјене.

ПЈЕСНИКИЊА У ЗАВИЧАЈУ

 (Одгонетајући занимљив јединствени 
 матични број грађана)

Из напуклог врча цури љетна жега,
зрео клас и огрозд, за Бога трпеза.
Пјесникињи младој душа пуна свега
чему су далеки страхови и језа.

Свуд унаоколо откоси љета
мирис дјетињства пољанама шире,
а из шумарка, гдје дјетињство цвјета,
ведре, разигране, успомене вире.

Од плаветнила азурнога сјаја
хаљину за себе пјесникиња кроји,
а у огрлицу бисер завичаја
ниже на грудима да пркосно стоји. 

Ведро љетно вече мисли јој милује,
чежњив поглед ријеком с уздахом отиче.
Једна устрептала бубамара ту је,
с гране јој се јавља распјевано птиче.

У сан јој ноћас дошла Једна Тачка,
румена, ведра, свјежа, насмијана.
На нити златастог сунчевог зрачка
живахна крила у латице грана.

С Тачком јој у сан дошли јабланови,
зелени, витки, сребром осунчани,
а Дучићеви сонетни стихови
златом свијетле на свакој им грани.

Врхом дотичу плаветнило неба
гордошћу стреме у недогледе,
пију свјежину астралних висина
и земаљских бића маме погледе.

Доље над ријеком уздишу врбе,
Радо би љубиле те снажне делије!
За њих то само сан је недостижан,
јер таква срећа дата им није.

Млада пјесникиња дубок уздах шаље
некоме ко не зна да о њему сања,
док лахор јутра, близу, па све даље, 
милујући траву стреса росу с грања.

ДАНТЕОВО ПОТОМСТВО

Ђакому Скотију

Зар чистилиште да нам буде битак?
За пјесничку лиру то би био крај.
Због чега опрост пјесници да траже?
Остави л' нам Данте Пакао ил' Рај?

Крв наполитанска и млетачки жар
и из старог дуба измаме трептај.
Куд ћемо њежни, збуњени и срећни? 
Остави л' нам Данте Пакао ил' Рај?

Дух старе Роме у нашим венама
и венецијанског порцулана сјај,
у уву пјесма грчких муза чедних.
Остави л' нам Данте Пакао ил' Рај?

Словенске ватре на трпези бола,
у пехару сјете романски дрхтај.
Због љубави ту смо, није ли тако? 
Остави л' нам Данте Пакао ил' Рај?

Немир у души осјећамо чудни -
давних живота није ли то одсјај?
Дођосмо смјерни, не мислимо ићи.
Остави л' нам Данте Пакао ил' Рај?

Хиљаду живота у сваком од нас,
пјесник зато и јесте стоглави змај.
Чистилишта нема, и шта бисмо с њим?
Остави л' нам Данте Пакао ил' Рај?

СКЕНДЕР У СОНЕТУ

Висок попут бора на козарском вису,
на Палежу Скендер и сад стамен стоји, 
године му ништа одузеле нису,
он и горски извор блиски су и своји. 

Мраковицом сади Оцвале примуле,
Срцем загријава три љуте мећаве,
сам себе уткива у Громово ђуле.
да распрсом грла раздањује траве.

На Козари Скендер, сонетом огрнут, 
стрњику ријечи у стихове ниже, 
сије сјеме наде и у сваком зрну

препознаје оно што души је ближе.
Козарска присоја, плећине и брине
запљускује римом срца и ведрине.

ЈАБУКЕ И КЊИГЕ
Ради Димитријевићу, организатору
манифестације „Јабуке и књиге“

Јабланицом пуче вијест ова:
„Јабуке нам одоше у слова!“

Сви гледали, чудом се чудили:
јабучари књигама родили.

Вјетар гране са књигама њише,
завирује да види шта пише.

Учо Радо своје ђаке зове:
„Учићемо сад лекције нове,

јер књиге се више не штампају,
на воћкама ево нам рађају.“

„Шта чинити?“ „Хајде Учу питај!“
„Књиге бери, а јабуке читај!“

СТАРИ БОРСАЛИНО

Пред фотографијом Раде Шербеџије на 
корицама његове књиге „До посљедњег даха“

Усправи главу, мој добри борсалино, и схвати:
ниси ти само шешир, ти си мој сабрат у осами,
друг нераздвојив. Ено, замиче љето за угао
Андрићеве и Тина Ујевића, па ће низ Крлежину;
долази јесен, влажна и хладна, магловита.
Главу горе, мој стари борсалино, диши дубоко.
Мећава се спрема, слутиш ли? Чупаће стабла
из коријена. Буди срећан што је глава моја још
на раменима и што се клати лијево и десно,
ријетко горе-доље. Усправи се, не бој се непогоде.
Зашто си опустио ободе, већ остарјели борсалино?
Чујеш ли врелу крв како под тобом жустро гргољи?
Чувај се раскрсница и варљивих путоказа; слиједи
дамаре који протресају твој филц и моје тијело.
Главу горе, стари мој борсалино, дубоко диши.

ОБРАМИЦА

Мирославу Тодоровићу

С извора, из сјећања, иде мајка 
с обрамицом преко рамена.
У два каблића се љеска
по прегршт сребрних мрва.
Измрвила мајка сунце
својим голуждравцима,
још само да га зачини
осмијехом и свјежином јутра,
и – ето доручка њеним тићима.
Одједном, надви се облак
над завичајна присоја,
повише се нејака плећа.
Изворску воду у једном каблићу
затамни сјенка мајчинске бриге,
другу узбурка зебња за сутрашњицу.
Тад дуну развигор са гора.
Кроз кућна врата нагрнуше дјеца,
расуше се бисери смијеха
по мајчиним рукосадима.
Замирисаше милодух и калопер,
расцвјета се перуника двориштем,
зацвркуташе птице у крошњи 
трешње коју је отац калемио
по повратку с посљедње војне.
Слакшаше каблићи на рамену,
полетјеше пут неба,
и мајка се ухвати за обрамицу, 
па похита за њима,
да их стигне и отме од плавети,
да голуждравце своје нахрани
смрвљеним сунцем.

Понекад пријатељима пошаљемо писмо или поруку у стиховима, тек да се мало поиграмо. Када се из тога роди пјесмуљак, никада га не објављујемо.

Прелиставајући неке записе, наиђох на неколико таквих стихованих порука које сам слао драгим особама и упитах се: зашто да то кријем од јавности? 

Ранко Павловић



Лена Сотскова