МАСЛАЧЦИ Испод плавих облачака главице су маслачака, оком златним затрептале, према сунцу погледале. Гледа сунце у маслачке, у те мале жуте тачке, па шапуће облацима: – Колк'о доље сунца има! Насмијано, кроз облаке, пусти јаче своје зраке – нек се грију сунца мала на ливади процвјетала. А маслачци, у том рају, и миришу и цвјетају, уз зуј пчела, лет лептира, цврчка што им музицира. ⪤ ПРИЧАЛА МИ ЦРВЕНКАПА Да не буде да измишљам или нешто томе слично, знајте, ово Црвенкапа причала је мени лично! Скакућући стазом шумском, кô и досад много пута, кренула је до бакице, а не да кроз шуму лута. У корпици колачићи, изнад главе лишћа шум, са свих страна птица цвркут, овдје-ондје цвјетни жбун. А јагоде тек дозреле шапућу у један глас: – Црвенкапо, љепотице, с пута скрени, пробај нас… Мислила се хоће-неће, могла би и вука срести, ал' ко још је чуо да вук јагодице воли јести! И баш никог не угледа сем два зеца у пролазу, па се срећно с јагодама вратила на шумску стазу. Кад на стази – гледај чуда – ко још то да очекује – стоји вук у црном фраку и вучици намигује! А и она сва у бијелом – нит шта види нити чује, лепезом се само хлади и шапицом одмахује! Чак и ловац с пушком стао, сузи оком, нема срца, да у вука заљубљеног из близине такве пуца. Продужише пјевушећи до медвједа матичара, а за њима кум и кума – лептирић и бубамара. Да не буде да измишљам или нешто томе слично, Црвенкапа код баке је, па питајте баш њу лично! ⪤ ЗАБОРАВЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ У школском се дворишту јутрос граја дигла, кад сам сва у журби ја пред школу стигла. Сви су се смијали на сав божји глас, држ’о се за стомак и домарев пас. Како се догодило – то не знам ни сама, али сам у кућним дошла папучама. Мора да су криве фризура и шнале што су ми код куће ципеле остале. Ма, нећу да плачем – коме то још прија, када сви се смију – смијаћу се и ја. | ⪤ ПАДАЛИЦА Једна звијезда неопрезна мира нема дању, ноћу, на критике и придике одговара – е баш хоћу! Једна звијезда неопрезна не држи се свога јата, сама свемир истражује, каже – хоћу из ината! Једна звијезда неопрезна с небеског је пала лица, златним сјајем заискрила и постала – падалица. ⪤ НЕОБИЧАН ПУЖ Био једном један пуж, али мораш то да знаш, на друге пужеве личио није, личио није – није баш! Зачас би вам тај господин на крај шуме отпузао, у чему се тајна крије, нико није рећи знао! Јурио је преко пања, преко зида, преко крушке, преко лишћа шушкавога ил' поспане неке њушке… Чак се и зец забринуо, хватао за дуге уши, зар титулу брзог краља тај ће пужић да му сруши?! Ал' баш пужа за то брига, ено њега пољем жури, на питања како, зашто, он намигне и одјури! Или сан је или јава, ни ти сада то не знаш, ал' најбржи он је био, био пуж је – био баш! ⪤ ИЗГУБЉЕНЕ ТАЧКЕ Траже се двије тачке! Али не тачке било које, не оне што у књигама стоје, ни оне што пјегави носић красе, већ посебне тачке – да одмах зна се! Траже се двије тачке! Не зна се да л' су у ријеку пале, те двије тачке – црне и мале, или су можда, незнаним правцем, одлепршале за неким врапцем! Траже се двије тачке! Јер једна бубамара није пазила ни куд је летјела ни куд је газила, тек кад је хтјела да мало дријема видјела је – тачкица нема! Траже се двије тачке! Неутјешно она од јутра плаче, плакаће с мраком још и јаче, зато завирите у ћошак сваки, кажите мами, тати и баки… Траже се двије тачке! Ко год их нађе – ево адресе, нек шаље поштом ил' сам донесе: Ливада трећа, маслачак цвијет, поштански број тридесет пет! (Из збирке песама Вјетрић несташко)  |
|
|
© Бр.61 © Бр.60 © Бр.58/59 © Бр.56/57 © Бр.54/55 © Бр.52/53 © Бр.50/51 © Бр.48/49 © Бр.46/47 © Бр.44/45 © Бр.42/43 © Бр.40/41 © Бр.39 © Бр.38
© Бр.37 © Бр.36 © Бр.35 © Бр.34 © Бр.33 © Бр.32 © Бр.31 © Бр.30 © Бр.29 © Бр.28 © Бр.27 © Бр.26 © Бр.25 © Бр.24 © Бр.23 © Бр.22 © Бр.21 © Бр.20
Copyright © 2013 - 2020 Суштина поетике. Сва права задржана. Правилник часописа
Свако јавно публиковање без навођења извора преузетог материјала, подлеже закону о кршењу ауторских права.
Забрањено је штампање текстова са овог сајта без дозволе аутора текста или главног уредника часописа.
