Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                15 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Пет песама | Енеа Хотић



(Циклус Давне пјесме)

НЕ ЗОВИ МЕ… 

Не зови ме кад одем.
Пожељећу да повјерујем
и да још једном чујем
шум далеке ријеке.

Не зови ме кад одем.
Кад то чиниш, лагано
умирем, лагано венем
и чезнем за врбама...

Не зови ме кад одем,
твој глас ће ми се учинити
као спас... а није.

Мемљиви остаци осмијеха
на угловима твојих усана
не заслужују моје срце.

А твоје је!

Бићу јака.

Зато, не зови ме ако одем.
То ја себе крадем,
од модрог неба, оно ми треба.
Али, демон вреба са Твојих усана
ВЈЕТРОМ ПИСАНА ПЈЕСМА 

Оркани сазнали
да су ми Те животни
друмови донијели.
Па се утишали, 
јер знају да 
Наше зоре требају
да свићу без ријечи
крићу.
Одували су вјетрови
све оне што се
не одважише да
срце понуде.
Што знали су да лове
до прилике нове.
Необично је,
признајем.
И дајем Ти се
осмијехом.
Јединим лијеком.

МОЈЕ ДОБА 

Видиш ли како и небо жели
да кишом спере туге траг,
да остане на лицу ми баршунаст
додир Твога длана благ.

У бурно се вријеме живи.
Јер волимо - криви смо, криви.

Ријечима кад болимо,
злослутним птицама на 
душу пријањамо и не сањамо.

Ма, нису "тешке" ријечи и велике,
и јаке - то знам и топлом језгру
љубави надам се, надам.

Слијепа за охолост,
склона дуги руменој
заувијек остајем.

Невидљива критизерским, 
мутним очима бићу и
душе Твоје драги додир снићу,
и баш сваки убоги дан бићу
ја - Твоја..

Иза себе остављам
оно што сам:
његов дах што ме продужава,
дише ме, гледа ме његовим, а
мојим очима,
грије ме његовим, а
мојим осмијехом.

Он је једини траг да живјела јесам.

У кутије сјећања спаковаћу само
свјетло његовог ока.
Нека обасја кишом љубави
натопљено тло свих дана што
пролазе, долазе, остају, трају
и клијају ме изнова.

(Циклус Слободни ум)


УХВАТИХ ДАН... САМО 

Говори као молитву да
бесједи.
Звучи ми у глави док
небо се плави.
Пловим морем
од ријечи просутим.
Јездим, груди ми
се пуне милином!
Сазнајем, спознајем,
себе и гријем се сунцем
ума бистрог као поток.
Ријечи нису само ријечи,
постају то само
ако их не дамо
срцем.
Звуком свих тих мени
знаних ријечи постајем боља,
оне су ми воља 
за Животом.
Вјеру ми дају, као да знају
да то ми треба.

Ово је мој дан.
Саздан од мене, себичне,
скројене од дјелића.
Само себи добро знана 
могу постати и остати
душом танана, трун снена и 
јака жена.


СУДБИНА 

Миришеш ми даном,
Твојим дланом.
Ослобођена.
Волим Те 
као поново рођена,
прољећем обновљена,
Теби обећана
и суђена,
у исти мах






Оливија Шармен