Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  2 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Поезија наших дана




Споменка Денда Хамовић | ВИДО И ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

      Милутин Бојић – Плава гробница

Тихују Јонске дубине плаве  
Век им у тајнама кости спију  
Народа храброг часне заставе   
Из поносних рана за Србију.   
  
У историју су крвљу ткани 
Дивови које слобода памти  
Уче: бори се, истрај ил' гини – 
За слободу отаџбине пламти. 

И на Виду им почивају сени.   
Херојски су Албанију газили
Болесни, гладни, а остављени
Умирали, ретки се вратили  
 
А ране на камену видали!
Са Острва смрти знани ратници
Прах су у плаво гробље предали
И многи незнани страдалници.
 
На Крф је и песник млад ко роса 
У колони дошао избеглица   
Спевао Песме бола и поноса                 
Душин му је пој Плава гробница. 

Кад са Вида светли Крст камени
Пут прометеја исклешу свици       
И ври страшна епопеја у зени 
Храбрих бесмртних у костурници. 
 
Српска ратна голгота нам врати
Са врхом прегалачким на челу
Славу домовини – груди злати –
Јуначки је одговор злоделу!   

Мај 2017.      

 

Владимир Златић | ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Јуче сам се тешко и дуго мирио
са твојим одласком.
Сав сам се
у суморну јесењу кишу претворио,
ламентирајући над спознајом 
такве неминовности.

Читав дан, а то су могле бити и године,
сабирао сам своје друмове,
који су, без сумње, и твоји,
или који би то могли бити;
премеравао сваки твој отисак на телу,
пребројавао по небу твоје знакове,

сумануто и очајно,
у урођеном страху
од губитка права на препознавање
и проналажење,
од осуде на вечно тумарање
у осами.

Узалуд,
наравно да је било узалуд: 
у твом свету ме има премало,
иако ме понегде има исувише;
и тебе је премало
на мојим друмовима.

Постоји мера једног у другоме,
извесна количина сваког заједничког елемента,
потребна да судар два света
буде препознавање 
и могућност рађања нове светлости
у бесконачном пољу безвремене свести. 
А тебе у мени има премало 
да бисмо се препознали
кад се пронађемо,
иако те понегде има исувише;
премало је и мене
у твојим видокрузима.

Зашто смо се онда сретали,
и зашто тако и толико, изнова?
Опрости, не могу да верујем
у насумичност распростирања
наших трагова
и у наше путање као пуки случај.

И зато стојим данас 
испод једног од твојих отисака,
као испод светионика
за друге светове,
да ме пронађу
изгубљеног на пучини.


Владимир Бабошин | САД ЖИВИ

Све бисмо дане хтели да волимо,
Уцвале руже од живота желе сви, 
Сваки тренут среће да ми уловимо
И заборавимо на све друге ствари...

Дланом да ухватимо сву месечину
А онда је несебично поделимо,
Да осетимо благодет у том чину,
Станимо у трену кад се веселимо...

Ценимо дан од чеканог кад дâ мање,
Живимо кô да сутра биће смак света,
Бити ил' не бити – шекспирско питање,
Ал' живи  - кô Човек са срцем детета.

● С руског препевао Анђелко Заблаћански

 

Кристина Јанковић | НОЋ БЕЗ ЈУТРА

У ноћи без јутра вриснух твоје име
Док мутна ме сета мори без престанка
Лагала те нисам, несаницо пиј ме
Нестани без трага с уснама од санка

Ех, зар љубав то је која гуши, гребе
И под грло ставља опрљке од ватре
Твој смех затрепери кô да пени, греје
Прстима пуцкеташ кô дим од шалитре.

Шарено ме мијеш, руке грејеш ледом
У пределу срца кукавица куца
Отрг'о си боје, бацио под гредом
Да не види нико шта кô стакло пуца.

А то ја сам само, срж чемером бије
Што у освит зоре ромори кô киша
Осврни се и ти, не дај да те пије
Та освета блага ко с ратног попришта.

Шта сам? Више нисам она коју знаш
Од мога се ока паучина свила
Ако Бога познаш, знаћеш да опрашташ
Ето душо драга, то сам ти ја снила.

 

Силвана Алексић | КАДА УМРЕМ

А када умрем, нећу да крај своје раке видим,
Никога ко ме док дисах, поштовао није.
Гласно вам кажем, немам шта да се стидим
Нећу да ме на починак испрате змије.
 
Нисам ја Нарцис, не тражим да ме воле,
Не желим да се над мојом одлуком крсте.
Зло не пожељех – а још ме ране боле
Од оних што ми у очи гураше прсте.
 
Мене су учили, без мржње да свијетом ходим.
И да си велики, колико опростиш пута.
Знам иста бићу и кад се поново родим
И ако срце ми угризе гуја љута.

 

Милица Шојић | МОЖДА

Можда се никад
Нисам помјерила
С мјеста
На ком сам те чекала

Мозда и данас
Сједим
На тој клупи смрзнутих
Шака

Можда те и данас
Погледом тражим
У звуку мотора

Можда се и данас
Питам зашто 
Те нема
И зашто се ниси јавио

Можда те и даље 
Волим
Али сам то годинама
Вјешто скрила
На мјесто са ког –
Можда нисам
Ни одлазила.
 

Јелена Глишић | * * *

Ми смо
Људи робови
Својих кућа
Аутомобила
Мобилних телефона
Својих одијела и ципела
Хаљина и фризура
Стаклених ваза и керамичких фигурица
Ми им се дивимо и клањамо
Чувамо их
Од вјетра кише и снијега
Од прејаког сунца
Од радознале дјеце
А не примјећујемо врану
Која нам је на тјемену
Излегла јаје
И стрпљивошћу мајке чека
Да свог птића 
Нахрани црвима наше уобразиље
 

Тана Вучинић | МЕТОХИЈА

Глава јој Мокра,
на темену Црна река;
на челу  Горе очи,
Суво јој грло, 
из уста Исток 
зборећи хучи,
Павле и Петар
порибили раме,
над њима голгота звезда,
остаци кумове сламе;
на надлактици лечилишта
видају бол и ране.
Из лакта с Кулиног прага
Бели  Дрим избија,
пред  дланом св. Петка,
на длану крстоколевка,
греје је чаршија, умива Бистрица,
надланицу притисле Проклетије.
На кажипрсту светионик
Стефан Дечански 
Бистрицом спира грехе
бродоломника Душановог брода.
Под Шаром цвили Љевишка,
Бистрицом теку јој сузе,
крај ње семениште крста
под крилом св. Спаса,
до семеништа Георгије
снагу  вере крије,
још убива аждаху;
грехом да је сатре,
не може да је убије;
у Душанов граду Архангели,
У виногорју Хочанском
Ораховином крсте вино,
у Зочишту васкрсну сва чуда исцељења:
дреничког бола,
ишчезнућа св.горе, крста и круне,
Јоаникије Девички сузом запаја страдалнике
покајнике, ходочаснике.
Ноћ предуга пала,
Видовданско сунце не сија,
једино памћење светли у души,
и звони звоно гласа,
Метохија, Метохија... Метохија....

23. јун 2012.
 

Тодор Бјелкић | МОЈА ОБИЧНА ШЕТЊА С МАРИЈОМ

Цијеле те ноћи вјетар је израњао из мора
(као делфини у лудој игри),
и вриштале су звијезде високо на југу.
„Види, Ријека личи на божићно дрвце“,
кликтала је Марија.
Цијеле те ноћи гледао сам њеним очима,
дисао њеним дахом,
зборио дјетињасто њене мисли,
њеним језиком,
ходао у трансу њеним корацима.
Да ли си ти, стварно, Марија?“,
хтио сам питати њу, и ноћ, и море.
Можда би замишљено рекла:
„Ако и нисам, а ти замисли,
и замисли да си страшни гусар
и да си ме отел – кај би за ме тражил?“
Кажем, можда би рекла,
док би јој лијепи зуби
уједали мјесечну,
а ја бих додао:
„Не би било никакве откупнине,
скинуо бих заставу са мртвачком главом
и ставио натпис:
„Марија није за продају!“
Потом бих усмјерио једрењак
на Сребрно острво, дао бих ти слободу
и ти би се у мене заљубила.“
„Постоји ли Сребрни оток?“,
питала би Марија.
„Постоји, ако би се заљубила!“
Можда би рекла:
„О, како бих то хтјела, али...“
умјесто свега само је
нехајно прошапутала:
„О, Кристе, тако су ме забољела крижа.“
„Да, и мене проклето боле крста“,
рекох, а тако сам желио брескве
њених усана, и да је љубим
све док јој мјесец не попијем из очију.
И мислим да је знала колико је волим,
косом, очима, рукама, уснама,
немирно као дијете,
а страсно као онај
који је измислио блуднике.
(Чуо сам у себи како је упитала:
„Боже, зашто сам то урадила?“,
а ја сам рекао да не рађају
све Марије Исуса).
Послије, у великом парку,
Марија је миловала дрвеће:
„Како је овај цедар моћан и лијеп.“
„Обожавам кедар и кедровину“,
шапутао сам безгласно у њене очи.
„Чуј, море лаје у ноћ как мој цуцак“,
и исприча ми поријекло свог пса.
Смијали смо се ходећи уз обалу
и, као чавле, гласове забијали у таму.
Када је одлазила, само је напоменула
да припазим болесно срце.
У угловима небеса још су
висиле крпице њеног смијеха,
иначе је владала тама,
још плавкаста од њене косе...
Данима сам замишљао Марију
као топлу, питому обалу,
којој су валови лизали руку
(као што чини њен племенити пас),
и тад би у мени запјевале птице,
шарене и златасте, са скривених оточја.
Не знам да ли ћу је видјети више,
али вјетрови су сачували боју смијеха
(чувајте се морепловци,
такви умилни звуци
везали су и Одисеја).
Марија сад лута морима,
отргнута из бијелог сидришта.

(Из књиге Неусахли ђерам)
 

Радмила Милојевић | ВАТРЕ ЉУБАВИ

Без тебе сам нико.
Дим који се расплињује.
Упијам очи твоје.
Огањ, жудњу и љубав.
Предали смо своје луде душе ватри.
Сјај магијски…
Тонем у топлину руку твојих,
као у нежна склопљена крила...
Очарано биће, осећање мило.
Пожњео си сву љубав моју…
Дрхте пољупци на уснама.
Горе неми стражари,
телом разносе дрхтај...
Лежимо малаксали у влази,
два тела,
уснула једно ка другом...

Лабуд Н. Лончар | НЕСАНИЦА

Непозвана дође
И зарије нокте
У топло месо ноћи,
Зубима утробу кида.
Очима пуног мјесеца
Преврће камену постељу
И жубором заборављеног потока
Наду буди и тијело роси.
А онда запјева птица
Из остављених дана
И лептири у стомаку умру..
Опет долази непозвана!

Урош Предић - Сироче на мајчином гробу