* * * Ковачи судбине опет се славе Мали Богови без крштења Руке су им од млека бело-плаве А главе од хлеба брашњаве и старе Народ је магаре и њима не треба Поезија душе и речи заљубљеног Олако назвали би нас издајницима И заклали белим папиром Прекрстили су слова светом водом Мртви језици у нама су и даље Кад причамо заудара све пепелом А они што слушају немају ни уха, ни главе Оловке се пуне оловом А на књиге ставиће бронзане браве. ⪤ * * * Топле ће нам очи гасити ветрови плави Цело друштво биће за нас шака јада На ране ће ми девојчурак цвет да стави А зима ће да траје све до краја маја Господин и шешир и даље биће сами Корак са сенком нервозно корача Сви излази биће у нашој глави А спољашност наша огледало плача Напокон ће живот круну да нам стави То ће бити похвала са овог света Захладнеће и ови летњи дани С осмехом где мудрост опроштај спрема Нећемо никад бити потпуно сами Иако душа с горким пупољком цвета. | ⪤ ТОЧАК ЖИВОТА Ми живимо зелени ал смо у сну плави Младост нам боје у пепељари меша И тежимо непрестано ка дирљивој тајни И када смо близу тад смо све мањи Ми живимо насмејани ал ћемо сретнији бити Кад откријемо шапат рашчупаног ветра И желимо знати шта ће од нас скрити Бронзани мргуд што кроз свет шета Ми живимо а усред груди нам цвета Чичак што расте до плафона неба И тежимо ка знању и слободи света У сунчавом ткању првог сусрета И тако ми знамо и кад не знамо ништа То нас штити душа кад разлије боје У ток крви тече песма тиша Ал трагамо непрестано за истином обоје И млад човек што не схвата ништа И старац што зна ал нема своје. Винсент ван Гог – Звездана
ноћ |