Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  1 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


У ретровизору | Брана Тарбук


С обзиром да је цео двоброј 46/47 посвећен 
само песничком стваралаштву као увод 
нека послужи осврт на поезију из прошлог броја.

ЧИТАЈТЕ ПОЕЗИЈУ

       

Зашто читати поезију? Зато што ће вас ослободити да признате себи оно што нисте смели, да се запитате пред собом да ли сте остварили своје снове или сте их негде сакрили, да назовете правим именом ствари које вам се дешавају или које прижељкујете. Колико год нам се понекад чинило да су песме ефемерне творевине, а песници понекад затворени, превише метафорични, некада пребурни, или да говоре неким заумним језиком, поезија уме да нас дубоко потресе и изнедри низ признања и обећања за која нисмо ни мислили да их можемо имати и дати. Песници су храбри људи, а помажу и нама који их пратимо и на различите начине доживљавамо њихове стихове, да будемо одлучнији и предузимљивији у својим животним поетикама, да будемо више своји, прихватимо себе и поштујемо то што јесмо.

Зашто писати поезију? Читајући стихове песника у последњем броју Суштине поетике чини ми се да свака песма, сваки аутор уз емоцију којом се бави и са нама је дели даје одговор и на ово питање. Један из туге, други из неопходности, трећи из жеље да дели, онај да подучи, овај да спречи друге да пролазе пут страдања, неко да подсети, понеко и да се опрости, али сви и увек - из дубоке потребе да са светом поделе оно што је преовлађујуће у суштини њиховог бића. Можда није најмудрије кренути с краја, али два стиха Милице Лесјак (Ту око нас) заокружила су утисак који су на мене оставиле песникиње, јер је једноставно у овом броју њихов глас надвладао: Пишеш изван великих теорија поетике/ кад угасиш титрај свих презира у души...

Изван књижевних теорија, а опет свака са својом теоријом, о животу, песништву, начину схватања и доживљавања своје и колективне стварности. И како Милица даље мудро примећује - права песма се рађа тек када је душа чиста, ослобођена, смирена и помирена, и са добрим и са лошим.

Сваки текст открива свога аутора. Писати значи бити екстровертан, свесно се изложити погледима, представити своја уверења и осећања и храбро испред њих стати и чувати их како би заштитили себе. Песникиње Суштине дубоко су свесне да је све оно што им се догодило не без разлога и да је дало колико њиховој личности толико и њиховој поезији једну сасвим нову димензију. Занимљиво је пратити како се то очитује код младих поетеса, а како код зрелих чаробница речи. Зрело доба доноси песништву снагу једноставности, речи су снажне, реч је жива и без стилских фигура, јер стиже право из језгра проживљености и искуства. Уз ту снагу зрелост допушта себи и наивност, слабост, грешку, јер зна да је све то живот. Допушта слободу да живи и да се изрази. И тако у зрелој песникињи видимо да живи једна девојачка душа, нежна и крхка, са великим искуством које ипак у њој није уништило наду, и зна да ће живети и поред боли и разочарења.

Тако нам четири песме Бранкице Вељковић доносе атмосферу благе плавичасте измаглице, миришу на јесен, кишу, али и на дивну, топлу душу, која чезне, пати, крије, али се и суочава. Непогрешиво бира слику да дочара снагу чежње ("Чежња"), која има црвени кишобран/ од кога на длановима/ остају црвени вулкани. Као врели печат они се залепе за срце и не можеш их више померити. Осећај чежње дочаран у пуној снази, бојом, топлотом, снагом, а без побуне, са прихватањем. Не знамо да ли је била тога свесна у равни значења и звучања, али Бранкица је у песми "Туга" последњим речима стихова створила песму у песми, јер се нижу глаголи једним градацијским низом који појачава основну ноту главне емоције. Тугу је хтела да скрије, забашури у једној огромној песми, а она се отргла у својој снази и показала у бритким глаголима којима се завршавају стихови: песму задржала, чекала, ускратила, желела; хранио, песму оставио; данима чешљаш, додирујеш, изазиваш, оставиш; написати, започети; започео и оставио недовршенуТуга је свакако довршена песма, и у звуку и у значењу и у кретању емоције, обгрљена и заокружена, па зато и не носи осећај безнадежности, него суочавања.

Слична, привидна једноставност, код Мирјане Бекчић у песми "Малена непроцењива ствар" (Поезија наших дана). Стихови теку уједначеним исповедним ритмом, мелодиозност се постиже понављањем почетних речи сваке строфе, да би се иза тога раширила слика места где се може чувати тако непроцењива ствар као што је срце. Одмах се присетимо бајки и прича у којима се живот и срце чувају у шкрињама, цветовима, на тајним местима, дубоко сакривеним. Песникиња не бира такво место, већ богату и пуну живота крошњу, малу кућу, стегнуту нечију шаку. Не сакрива се сасвим, тек толико да се сачува од великих олуја. А та стегнута шака, мора бити шака руке која грли, као што је у самом срцу песме обгрљена реч сигурно, која и поред сетног тоналитета овим средишним местом пружа сигурност, увереност.

На овом месту требало би поменути и поезију Кристине Јанковић (Суштина поетике, број 42-43), која јаким сликама преноси борбе које се у жени одигравају. У песми "Оно што си звао" у низу покрета и контраста показује женску природу која се бори између тражења, жеље да буде нађена и враћена и страха да се суочи са оним што може наћи. Ту поред хладноће, запитаности, мутне воде, као животворни подстрек звуче стихови: Дај више пробуди се, проћи ће живот/ незналице, детиње лице обрадуј!/ Подстакни љубав да не умре премлада. Стихови у самом центру песме, као мост између изгубљене запитаности с почетка и медаљона од сунца на длану, а мостарина је храброст да се суочи са оним што долази, да се живи. Још сугестивније слике Кристина доноси у песми "Рекла је": ископаћу ти те твоје очи, згромићу те голим рукама, док газим те босим стопалима...


Само у женској изведби оволико насиље може се довести у непосредну везу са најдубљим осећајем страсти и љубави и опирањем пред предајом. Песникиња користи овакве слике да би показала колика се борба води у жени која зна да се упушта на несигуран терен, где може бити и гажена и повређена, остављена без слободе, заробљена, и хоће да се брани, али одјек рекла је... показује да је то остало само на речима, а да је предаја на делу извршена.

Оно што повезује поетесе чије су песме споменуте управо је зрелост која се очитује у изразу, опуштеност у фрази, без страха, речи теку, фигуре се формирају, нижу слике, из борбе се излази као победик или поражени, али се излази и суочава. На другој страни блистају у снази младе песникиње, чији израз је строжи, форма важна, реминисценције богате. Оне су доказ да се песници рађају и да временом можемо све више и више очекивати од њих. Младост је на једној страни слободна, а на другој спутана обзирима и формом, како је увек на почетку сваке школе. У овом случају богата и даровита душа, пуна емпатије, надомешћује лично искуство које зрелим поетесама омогућава да пишу лако, присно и погађају суштину.

Како бисмо другачије могли објаснити да млада Катарина Величковић тако маестрално приказује Ану Карењину у песми "Пруга сећања". И свима је јасно да је у питању једна од највећих грешница или хериона књижевности, јер су мотиви одлично повезани и укрштени, речи испреплетене, а над њима ледена самоћа одјекује: Сама је... Сличан преплет речи, удаљавање и приближавање које носи благи, али не сетан ритам песме "Тражим те", где контрасти складно прате потрагу која се дешава на емотивном плану. Песникиња јасно чује трептаје душе која дубоко осећа и промишља своје, али и туђе емотивне узлете и падове. Враћа нам веру у додир душа, подсећа да и у једном сасвим иманентном, ефемерном свету, има наде и снаге за љубав. Оваква младалачка поезија чисти нас од талога искуства које уме да донесе много тежине, превише очекивања, а тиме и разочарења, па је добро подсетити се лакоће и незахтевности младости: Једино шта сам знао/ Било је/ Да бих читавог живота/ Могао да те гледам/ Тако далеку и недодирљиву.

Исти мотив воза, тако разуђен и никада довољно искоришћен у књижевности, увек богат, јасан, пун смисла и сазвучја, имамо код Јоване Ружичић, у песми "На перону". Воз као место за љубав, упознавање, одлажење, поздрављање, опраштање, долажење, безброј реминисценција и слика доноси. У такву песничку атмосферу Јована смешта своје искуство, видећи у доласку и проласку возова малу наду да ће, упркос разликама, ишчекивање бити вредно труда. Свесна да то није ништа ново, да истим возовима иду многи слични њима, али опет, само ми живимо свој живот, свако својим интензитетом и дубином воли, нада се, ишчекује.

Храброст и у највећој патњи, тако својствена младости, прточена је у дивну мелодичну песму Милице Шојић "Валцер са собом". У ритму ове игре, кратком окретном строфом, грациозна и поносна, суочава се са губитком. Споља насмејана, срећна, нико не види да је у њој срце распукло. У белој хаљини, као невеста, игра са ваздухом и не жели да стане, јер ако стане престаће да сања. Веома лепа и свежа песничка слика, јасна, лако замислива, одлично дочарана атмосфера. Интересантно, што је више пута прочитате јасније ћете у мислима чути звуке валцера и осетити борбу живота и губитка у младој души.

Љубавна игра као тема "Заноса" Милене Ћировић доноси једну другачију мелодичност, скоро старог песничког кова, а са новоослобођеном снагом. Жена природа, уроњена у росу, сунце, покривена откосом, обгрљена сунцем, украшена цвећем - има ли бољег начина да се прикаже снага страсти, величина предаје, не само када је љубавни занос у питању него као схватање суштине бића. Елементарна снага, снага сунца, земље и живота, и жена уроњена у њу. И све то исказано на један дирљив начин, стихови теку брзо, мелодично, без грешке, једноставно, какав живот и јесте у својој суштини када га истински спознамо.

Од природе и елемената корак је до космоса и вечитих истина, које су увек као исклесане, сигурне и снажне. Тако своју поезију пажљиво клеше и Кристина Павловић Рајић (Суштина поетике, број 42-43), бирајући речи и спојеве који ће нам најбоље показати како се ствари и појаве рађају и стварају: Јер -  ништа ми не тражимо друго/Сем да потоци душе/Нађу своје ушће. Тражимо сигурност и мир, осеку, али да би они дошли ваља издржати потресе, јер само у таквим спајањима земља рађа планине, а душа песнике.

Овде нема довољно места да се спомене свака песникиња Суштине, али зато се надам да сам вас подстакла да их потражите и прочитате шта желе да поделе са светом. Дала сам вам само један кључ, са једне стране моста девојачку зрелост, са друге одраслу наивност и над њима суштинске природне и космичке силе које их повезују, па их откривајте даље сами, читави светови су у њиховим стиховима. Шта ли је тек у њиховим песничким душама?

Читајте поезију! Читајте песму не једном, него све док у вама не почне да тече мелодија те песме, онда ћете је разумети.