Заборављени песници - Суштина поетике

Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________11_

<<назад

https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/

ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ

Лазар Вучковић

Лазар Вучковић рођен је 1937. године у Горњем Селу где је и одрастао. Био је српски песник, свременик Бранка Миљковића.Такође се бавио и новинарством и радио је као новинар-репортер у листу „Јединство“ из Приштине. Један је од првих српских послератних песника на Косову и Метохији. Писао је и приче и поетизоване репортаже за лист Јединство. Прве радове објавио је у „Јединству“ и часопису „Стремљења“, „Омладини“, „Младости“, „Сусретима“, "Јета е ре", "Рилиндја". Утопио се у Охридском језеру под неразјашњеним околностима заједно са црногорским песником Блажом Шћепановићем, учествујући на Струшким вечерима поезије, лета 1966. године када се чамац у коме је био још и Оскар Давичо, преврнуо. Нађени су на дну језера загрљени. Лазар и Блажо нису знали да пливају.

Септембра 1969. године у родном месту Горњем Селу, откривена је биста и одржани су први песнички Сусрети „Лазар Вучковић“.

ЦВЕЋЕ ОЧЕВОГ ЗАВИЧАЈА

Сасвим случајно
Или не
Само пар година уназад
Мој отац је из топлих дланова завичаја
Понео грумен земље
И семе безименог цвећа
Свог детињства
У новом свету
Очевим сузама заливана
Зебњиво клија Слобода црвених латица
Коју изнова ваља освајати

(Из ауторске збирке поезије “Тишине”)

ТОЊА ДУБОВА

Тоња Дубова ми не пише.
Већ заборављам очи фосфорне
што су ме кроз шуму водиле
до младог тела на старом лишћу.

Једна јасика
Са круном пуном ветра и препелица
трепери ми у грлу.
Сад знам
Зашто су и у Собјешћину
борови тако црни.

Тоња Дубова ми не пише.
Како су хладне кише
што гасе наше лето.

МАЈЦИ

Падне ли ноћ преко ножева,
Један фењер иде
Да ме нађе изгубљеног
Међу гласовима и љубавима,
Крадљивцима светлости.

Ненасељени предели
Само се са њеним ноћима могу упоредити
Кад су јој црни ветрови кидали сан
Доносећи лоше вести о мом срцу.

Падне ли ноћ на моју стазу,
Један фењер иде
Да ме нађе изгубљеног.

МУЗЕЈ

Хиљаду лобања над мојом главом.
Над будућом лобањом
Хиљаду бивших глава.

Са првим снегом дође и Тоња
У Кутној Хори звоне звона.

Шумни голубови звука
Са катедрале у врело небо беже.
Украси од цеваница
Дрхте ми у слуху.

Гле, негде далеко, на дну југа
Због нас ратују глад и куга.

Хиљаду лобања над мојом главом.
Над будућом лобањом
Хиљаду бивших глава.

КУПАЧИЦА

Пчела са цветним прахом на крилима
Тражи је до подне.
Тад јулско сунце заборави да зађе,
Река заборави ушће,
Кад купачица на обалу дође.

И, гле, као што јужне птице
Око усамљеног дрвета круже,
Као што лептири досађују светиљкама,
Тако се рибе са њом друже.

Преко своје сенке прелазим на другу обалу.
Река постаје чистија док се умива,
Јер сунце и она и у води горе.

Пјер Огист Реноар
"После купања"