Судбина српског народа утемељена је на досљедности вјековног идентитета који почива на неколико важних сегмената за останак и опстанак на земљи вјековних предака, на просторима такозваног „Балканског полуострва“,  а под истим, изворним кодом СРБИН.

Вјековне борбе српског народа за простор на којем живи, као и одбрана од најезде разних освајача, условила је значајно биолошки нестанак, а тиме и опстанак на територијама које су контролисали Срби кроз вијекове.

Срби као народ, и језик којим говоре, уско је повезан са свим несрећама и недаћама које су немилосрдно насртале у виду физичког, али и језичког уништења.

Народ који изгуби своју државу није само изгубио територију, слободу владавине и ресурсе материјалних добара, већ је изгубио много више од тога, а то је: слобода вјероисповијести, слобода културног насљеђа и традиције, слобода употребе језика и слобода свога ПИСМА.

Ако је Библија „Књига за сва времена“ и све људе, другачија од свих других књига Новог и Старог завјета, ако је Библија Света књига, или Свето писмо, које је нешто што спаја у духовно-вјерским религијама хришћанства, онда је за Србе и српски језик засигурно то њихово писмо ЋИРИЛИЦА.

Ћирилица је идентитет и једнакост СПОЈИВОСТИ, онај савршени КОД што ријетко који народ на свијету има (Руси и Бугари), али Срби једини имају најсавршенију Вукову ћирилицу. Потпуно одговорно повлачим паралелу између Библије у законима повезивања кроз вјеру хришћанске религије са Богом и Срба са својим идентитетом – својим писмом ћирилицом у српском језику.

Црква нас учи да је „Библија“ Грчка ријеч и има значење „књига над књигама“ и да се налази на самом врхунцу пирамиде свих најквалитетнијих књига. Ја ћу поменути и цитирати славног енглеског писца Џорџа Бернарда Шоа који је сматрао да је српска ћирилица „најбоље, најлогичније и најједноставније писмо на свијету“! Овај славни писац, вјерујући у своју тезу, завјештао је тестаментом свој новац као награду ономе коме би пошло за руком да уреди енглеску абецеду по узору на српску ћирилицу.

Треба напоменути да се сматра да данас у свијету постоји око 7000 језика, а то значи да је у маси свих тих језика теза Џорџа Бернарда Шоа огромно признање српском језику и писму ЋИРИЛИЦИ.

Упоређујући ова два примјера учења о Библији и изјаву о најсавршенијем писму на свијету, о ћирилици, дајем себи за право  да поново направим знак једнакости као што поменух у наслову овога Огледа.

Дубока ерозија је захватила све вриједности српскога народа. Поништавање свега што је постојеће у препознавању наше културе, историје, традиције и обиљежју идентитета, као и саме вјере, а све зарад западњачких „огољелих“ интереса. Сходно овим чињеницама, српски национ непрестано тоне у амбис без повратка.

Не можемо занемарити утицај дугогодишњег ропства под страним окупационим силама, које не само да су окупирале земљу, народ и територију, већ су циљано атаковале забранама на српски језик, а посебно на писмо и примјену ћирилице у школама и свим јавним мјестима гдје је српски народ битисао. Не желим да правим поређења још од Турске владавине, па Аусто-угарске до римокатоличких инквизитора који вијековима атакују и подмећу „кукавичије јаје“ Србима који би требали (како западњаци желе) да теже уједињењу са „европским народима“, а по рецепту НАТО Алијансе, изгубивши свој идентитет, свој језик и писмо ћирилицу. Упркос опомени и упозорењу Светог владике Николаја Србима све води томе, и како рече, да „трампимо боље за горе“, а тога се Свети владика и прибојавао.

Крајем двадесетог вијека српски народ је доживио праву катаклизму наметнутим ратовима у којим је изгубио огроман потенцијал биолошког становништва (као ниједан народ у свијету), као и територије на којима је вијековима живио. Српска држава (Југославија –краљ Алесандар Карађорђевић -ујединитељ) је узео и „испилио“ из кукавичијег јајета неман која је у лику безбожника - комунистичког ђавола и сотоне, распарчала српску државу на територије и ситне енклаве у корист српских вјековних непријатеља.

Тиме не само да је српска територија издијељена окупациом на ситне комаде, него је и српски језик пострадао довољно незаштићен од српске власти и такозване „интелектуалне елите“. Тако су „испиљене“ државе које су узурпирале саму срж српског језика: црногосрски, македонски, босански - бошњачки, хрватски. (До 1919. године у Србији је све било написано ћирилицом и све књиге штампане ћириличним писмом.)

Косово неминовно иде у правцу шиптаризације и то незаустављиво тоне у дубину без повратка. (Остаје страх од даљег ширења и одузимања територија Србије, а тиме и даље покоравање српских језичких простора.)

Тужна је чињеница да „српска елита“ – Академија наука и умјетности, разна Друштва за заштиту језика и ћирилице, као и сами појединци од ауторитета, лингвисти, књижевници и остали не изврше притисак на владајућу „олигархију“ да се строго придржава загарантованих Законских одредби, да се у земљи Србији и Републици Српској гдје је прописано Уставом Члан 10. то јест Члан 7. да је службено писмо ћирилица и да сходно Закону сва јавна мјеста, натписи, документа, уџбеници и све друго што подразумијева српски идентитет мора бити јасно написано ћирилицом.

Да ли је „властодршце“ потребно опомињати да би се требали придржавати сопственог Устава и Закона, и да су некада велики свјетски учени људи и књижевници подржавали и дивили се вуковској ћирилици (Копитар, Гете, Браћа Грим, Џорџ Бернард Шо) и други?!

Као што нас Библија учи да су Анђели „Небеска војска“ или „Војске Господње“ јер су божанска борбена сила против злих духова, који су против Бога и Библије, а нападају људе, тако би требали и Срби да имају заштитнике - интелектуалну овоземаљску силу, која ће штитити и проводити Законе у одбрани језика и ћирилице.

Навешћу још један примјер заснован на тези насловљеног овога Огледа:

Наравно, мало је код Срба такве божанске силе и заштитника свеукупног српског национа, јер су Срби постали поданички и самоинтересни народ (част ријетким појединцима), па већини данас не сија „Његошева Луча“, нити свијетли ореол Светога Саве „Светосавским сјајем“ Богом благословених Немањића. Већина Срба су постали „Зли духови“ (негдашњи анђели по Библији) који су непријатељи и Бога и људи, то јесте то су људи који су на власти или такозвана „интелектуална елита“ која не поштује ни своје сопствене законе, па ни језик, ПИСМО - ЋИРИЛИЦУ.

Чини ми се да је једина истина да су Срби себи, Србима, најопаснији „потајни“ непријатељи. Непромишљеност, лакомисленост скраћеног ума са тезом „важно је да је мени добро“ довешће нас до самоуништења и нестанка у гомили народа који лутају без сопственог језика и идентитета. Ако овако наставимо изгубићемо се у струјама свјетских олујних вјетрова. Бићемо као залутали ждрал у магли, без свога јата, неба и слободе.

Када схватимо да је наша снага у свему ономе што имамо, а не користимо, или сасвим мало користимо као национално благо и богатство, и када почнемо да то примјењујемо, нећемо бити без наде, без вјере за нову репродуктивну масу која ће вратити славу српском националном бићу.

Српски манастири, свеци и владари, звук гусала и пој гуслара, епска поезија, која је жива историја, пренесена од уста до уста - од човјека до човјека, најљепша поезија изаткана римом српских пјесника, прозна дјела српских писаца, српске ране вјековног војевања, српске славе, обичаји, српска посијела, прела, удварања и вољења, рађања и израстања, као и умирања с гласом тужбалице...итд ...све је то богати српски НАЦИОН смјештен у три прста на којем паравославни Срби - хришћани држе Небеса, све је то Богом благословено, све је то наша ЖИВА ИСТИНА, наша ЋИРИЛИЦА, као једнакост и тако је треба доживљавати

ЋИРИЛИЦА У СРПСКОМ НАРОДУ КАО БИБЛИЈА У ХРИШЋАНСТВУ!

04. децембар, на Ваведење Пресвете Богородице, љета Господњег 2017.
Власеница

---

О ПИСЦУ ОГЛЕДА

Аћим Тодоровић, рођен је 1965. године у Жеравицама, општина Хан Пијесак. Дипломирао на Факултету за пословно индустријски менаџмент у Београду. Пише прозу и поезију. Радове објављивао у разним новинама, зборницима и часописима.                  Објавио романе Људи вучије крви и Јаук гробне тишине, збирке поезије Замах над животом, На многаја љета и На усни кап медаб  и монографију Родослов братства Тодоровић из Жеравица.

Пише огледе, рецензије, критике, приказе. Приредио више заједничких књига сам и са више аутора. Предсједник је Регионалног Књижевног клуба „Луча“ са сједиштем у Власеници.

Члан је Удружења Књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Награђиван.

Живи у Власеници, Република Српска.