У МРТВОЈ ТИШИНИ У бестрашћу влада језовита тама коју студи бесан задњега перона, одраз из дивљине кривоказе слама у вртложју туге гдје броди Верона. Лажносјај свијета заклања реклама окрњена чађом подземног вагона, из амбиса смрти мами панорама док уз валцер сјенки бљеска васиона. Рапсодија срца разграњава звуке сублиматом душе у квантној прашини гдје бјегунац тражи њежновреле руке. Понире судбина у самотној дини док расплићу вјетри покајничке муке кроз распету наду у мртвој тишини У СМИРАЈ ДАНА Тугаљиве ноте смирај дана стапа, на обзору сунце уснуло се гаси, рухо васионе кроз одсјаје слапа у оцту судбине црнодушје кваси. Непромашна мора цијанид растапа док кроз огањ гуше аветни уздаси, сивокружне риме срцоболник склапа да црнилом ума тек сјећања спаси. Огољену сјенку јагуари гоне, у замкама ватре тоне задња нада гдје уморне очи кишостихе роне. Погрешке живота сумрачница свлада у слабашном торзу што због боли клоне док кроз бездан душа у самоћи пада. | У СЕДЕФНОМ ВРТУ У седефном врту гдје се душа блажи миленијску кулу заједништво гради, док сјеме тајанства у козмосу тражи поленастом зором битак се ослади. Када сунце усне на бисерној плажи раскриљену машту повјетарац хлади, сновидну кријепост оцеан оснажи док за освит рода доброта се сади. У уздарју муза уткана је снага што сновиљем чари уз љепоту кружи гдје мистика крије заумљена блага. У љубавном врењу заноси су дужи док отајство цвате на дну саркофага да звјездане сање у чистоти здружи. ИЗГУБЉЕНА ЗВИЈЕЗДА Малена звијезда небу се весели, узаврелим пламом трепери у ноћи, рапсодију душе облацима вели питајући мјесец кад ће љубав доћи. Прашином судбине занесено лута, открива суштину небескога царства, у бескрајној тами нема правог пута, закриљује магла тајне човјечанства. Заметене стазе умоумљем спозна, на раскрижју снова разазнаје боли, кроз трновит успон љубав се упозна. Обраћена душа у сновиљу моли, путове живота чисто срце позна, нестрпљиво чека тко искрено воли. |