Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад                                                                                                                                                                10 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
Руска поезија | Олесја Николајева

   

Олесја Николајева је песникиња, прозни писац и есејиста. То је аутор са веома израженим правосла-вним доживљавањем света. 

Рођена је 1955. у Москви. Пошто је била кћерка песника Александра Николајева, расла је у књижевној средини, те није зато чудно што је стихове почела да пише већ у основној школи.

Олесја Николајева је завршила  Институт за књижевност „А. М. Горки“. На истом институту од 1989. ради као доцент. Удата је за свештеника Б. Вигиљанског, критичара. Живи у Переделкину.

Своје радове објављује у часописима, алманасима и антологијама. Од књига објавила је 10 збирки песама, 4 књиге уметничке прозе и 3 књиге есеја.


ПОВОДОМ СМРТИ ОЦА
Тата, ти више нећеш морати да се на овој земљи
мрзнеш и клизаш,
да смрзнуту беживотну сузу са трепавица скидаш,
да због ветра свој смешни шешир на чело намичеш
и нагињући се напред, у сусрет њему идеш.
За тебе и за покојника слатко је и радосно молити се.
испуњен благошћу, ти си сигурно тамо где су
– страшно је то и казати –
твој анђео и твој Спаситељ и лично - Серафим Саровски,
коме те је на старање предала моја мати.
О овом земаљском болу и неземаљској лепоти
теби – најскрушенијем Александру –
ове ћу речи упутити:
сличан рододендрону или олеандру
у разноврсној башти био си, тата, ти.
А када и мене понесу једном одавде
у мртвачком сандуку,
ти, који си у великом страшном рату изгубио руку,
одједном ћеш из беле одежде две руке пружити:
обе ће у сусрет мени раширити загрљај твој блажени.

БОЖИЋНА ПЕСМА

Пустња је већ вертеп Њему спремила
а небо звезду ужегло. Пастири су ватру распирили
и хлеб распоредили. Мудраци су на пут кренули,
а праведници су се у паклу узнемирили.
Као да им се причинио неки виноград блистави,
и они су се на колена спустили пред Царем његовим и рекли:
благослови. А Он је умирућима од љубави
дао да најблаженије грожђе окусе.

Звезда је све својим златним одсјајем залила,
а магла велом покрила.
Много је анђела стало на врх тајанствене игле
која је небо уз земљу пришила.

И пружиле су се лествице од седмих небеса,
од почетка и краја времена
до ове суве земље са ветровима наготовс,
до ових бесплодних суза, до овог мртвог камена.

И свако је почео да мисли шта да на дар принесе
Детету, Човеку мука и страдања.
Пећина је рекла: животиње у топлом крзну,
пустиња је рекла: колевку мојих таласања.

Злато, тамјан и смирну - рекли су мудраци.
А небо: звезду.
Сиротињско огњиште - жар.
Пастири - своје ликовање.
Ирод је рекао: смрт, 
а срце моје: мене,
мене принесите на дар.

• С руског превела и биографију песникиње приредила Љубица Несторов