Живот и рад су хазардна игра и губици, епохе и катастрофе. Било да се човек игра животом или живот човеком, пуцају и кидају се мисли и осећања, живци, кожа и месо, стварају се углови, чворови, ожиљци. Тренутак који је заслужан за лирске песме Војислава Илића Млађег, које ће Богдан Поповић унети у своју Антологију новије српске лирике, је жиг песниковог живота.

Године 1877. Јован Илић, свештеник у Ореовици, добија прво дете, сина, којег крштава именом Војислав. Одгаја га у духу православља са вером у Бога, човека и свој народ. Школује га у Крагујевцу, а у време када му се син одлучује за Правни факултет, са већ вишечланом породицом се сели у Београд, где је добио место пароха у цркви Светог Марка и бива прота двора за време обе српске династије. Током студија Војислав се заљубљује у лепу протину кћи Милоша Симоновића, Даринку. Љубав према девојци пуној чедности, је нарастала и обоје занесени верише се, мада су били студенти, а по завршетку студија су се венчали. Срећа их је обгрлила на свим животним пољима и Војислав добија место судског писара. На почетку свог радног искуства морао је да ради у више варошица, све док се 1905. године нису настанили у Алексинцу. Срећу је употпунило рођење девојчице, која би требало да, као најјача карика, заувек и засигурно веже млад брачни пар. Међутим, у срећу се човек не сме уздати нити јој поверити своје наде, јер зна да изда, да окрене леђа таман кад јој се препустиш. У тој години зла коб неопажено се увлачила у  живот овог младог брачног пара. Даринка добија посао учитељице у близини Црног Тимока, у месту Криви Вир. Не желећи да остане домаћица, са кћерком се пресељава и живот настављају раздвојено, виђајући се повремено. Војислав тешко подноси њихов одлазак, топлину дома хлади празнина и оглувела тишина без дечијег плача и смеха. Након три месеца заувек губе своје чедо, њихову Јулију. Брачни односи су им поремећени што због смрти детета, раздвојеног живота, али и Илићеве све јаче љубоморе, јер му никада није одговарала на писма. Како се у паланкама ваздан све о сваком знало, тако се и у овој, кривовирској, сазнало за романсу Даринке и њеног колеге, наставника виолине. По режији животној, приликом доласка Илића жени у посету, возећи се кочијом, од непознатог сапутника чује ту, за овога сензационалну, причу. После извесног времена добија Даринкино признање које је почетак краја једног младог живота и жиг будућег проживљеног доба. Познати Илићеви радови с разлогом су означени као одјек тешке породичне трагедије. У песми Ноћна свирка песник представља свој доживљај жениног неверства и зов љубавника /Дођите амо лепа млада жено, Да сркнете љубав сред ноћнога мира! Не бојте се ништа! Јер има далеко Од вашега мужа до Кривога Вира/. Не желећи да превару препусти првом изазову, кроз песму казује њено колебање у ком налази трун оправдања /Да ли да иде? А прошлост? А верност?/ Зар да заборави на оног човека/ Који је на њеним груд`ма сањао небо/Зар све да згази?/ Међутим, свесно учињен њен грех истакнут је молитвом, коју поистовећује са њеним признањем /„Опрости ми, Боже!“ Погледа у ноћ и отшкрину врата/. Један сукоб био је кобан по Даринку. Разјарен, љубомором доведен до безумља, Војислав извршава погубни чин пуцајући из пиштоља у жену коју воли. Драму описује песмом Из једне шетње, у којој се, пред злокобни тренутак, наслућује његов предлог да му се врати, говорећи јој /Хајдмо“ – ја рекох – Тимоковом врелу/ Ту ћемо сести/ и сањати снове/ али и њено противљење /„Не“ - рече она -„Страшим се тог врела“/, и његово упорно убеђивање /Ал` драга“ – рекох – „пут је тамо стрмен“/. Међу последњим строфама јасна је његова изгубљена нада у њен повратак, као и извршење злодела /Залуд је враћах! Гвоздено упорство Сјаше из њеног зажареног ока; Док на по пута јогуница лепа, Суста и клону...и даље ни крока/. Увидевши шта је учинио, црна јата суморних мисли населише му очајну душу. Пожелео је да заувек нестане, а на који начин говори нам у поеми Над извором Тимока /да крв источим своју/. Попевши се на стену, чекао је тренутак своје вечности, посматрајућиу свом клонулом уму раздобље проживљеног, којег постаје свестан тек када му полако живот истиче /О, ал је сладак, привлачан живот Уочи саме смрти./

 

НАД ИЗВОРОМ ТИМОКА

 

Раздрљен, сломљен, разбарушен

На стени сам високој.

Сумрачак, мутно праскозорје,

Јутарњи мир и покој.

 

Беспутна врлет, хаос стења

Где која прска биљка

Доле река, млин.

У млину туробно сја светиљка

Све блеђе, блеђе, већ ће да згасне

Још тренут, секунду коју

Па ће ишчезнут заједно са мном

Чим вене своје раскинем страсне,

Чим крв источим своју.

 

Ко чежњих дрхтај чаробних жица,

Ко рајска мелем, струја,

Чује се благо вескање птица

И сладак пој славуја.

 

Уз тај пој миловах некад

Пун страсна огња жива,

Не слутећ да се у купи сласти

И капља жучи скрива.

 

Уз тај пој некад имадох с њом

И мио час и убав.

Уз тај пој стекох, уза њ

Нек сада и своју погребем љубав.

 

Отпојте птице, звонко отпојте

Дирљиво сетну коју

Да препун звука заћутим вечно

Кад крв источим своју.

 

Сеоске моме на извор журе

Обалском травом меком,

Чује се песма праћена смехом

И котла тупом звеком.

 

Младост златна, ти зрачна слико

без иједне црте грубе,

доба кад душенесвесно жуде,

а срца кроз сан љубе.

 

Ти још и не знаш под цветним велом

Који ти видак скрива

да наша љубав привидно дивна,

 често и друкча бива.

 

Данас је срећна, безбрижна, ведра,

А сутра тужи, чезне.

Некад се кити венцима ружа,

некад у крв огрезне.

 

Сељанке витке, девојке красне

Отпојте песму коју

Док будем вене раскидо страсне

Да крв источим своју.

 

Ето и сунца, кроз застор рујни

Крајичком ока гредану

Како је дивно у своје биће

У душу своју жедну примити светлост

Коју не може ни сами гроб истрти.

О, ал је сладак, привлачан живот

Уочи саме смрти.

 

Сунце, о сијај не још за дуго

Пусти мелемну, топлу и благу

Још само зраку коју,

Док будем тупим сечивом струго,

Док крв не распем своју.

 

На самом крају овај несрећни песник дочекује нас песмом Звони у којој је описан тренутак када га жандари проналазе и одводе, али у којој износи осећај кривице и чемера који изједају његово срце /Сумње и молбе, гњев, немирну радост – Све сам сад глед`о у тами за собом; И једну бујну, вероломну младост, Почету песмом, завршену гробом!/ Био је осуђен на само 6 месеци затвора, као неко ко је изазван, јер љубоморни мужеви-убице нису строго кажњавани, нарочито ако је жртва била „неморална“, у складу с патријархалном природом тадашњег српског друштва. Док у затвору окајава и жали за вољеном, он, који је одрастао уз вечерње службе посвећене Богу, са молитвама легао, судба му на крст стави терет смртног греха. Никад није себи опростио учињено. У борби вечитог кајања и оправдања, на крају овог циклуса је песма Отровни цвет, у којој описује Даринкину девојачку чедност лепотом цвета /Нашао сам љупки и стидљиви цвет/. У њој црпи сећања на прве, очаравајуће дане проживљене при сваком сусрету са Даринком, на осећај да је баш она његова, изговарајући стихове /„ Он је створен за те, Запој га нежно соком жића свог“/. Међутим, у другом делу песме као оправдање своје кривице, узима да је обманут спољашњом привлачношћу цвета/Ал једном грлећ убав цветак мој,Завирих дубље у сјајну му круну, И љуту гују опазих у њој/, и као узрочно-последична веза таквог сазнања, јавља се крајњи исход  /Процвилех горко и ногама згазих Мој лепи, нежни и отровни цвет/,покушавајући да ињен грех стави на исти тас правде.

ОТРОВНИ ЦВЕТ

 

У дивној зори прамалечних дана

Ко сунце љупко обасјава свет

Под густим сплетом мирисавих грана

Нашао сам љупки и стидљиви цвет.

 

То беше цветак невиђен од људи

Надземна нека непојамна чар

То беше цветак што заносно буди

У души пламен, а у срцу жар.

Ко да га озго, где се звезде злате

Случајно доле упустио Бог

Рекав ми тихо: „ Он је створен за те,

Запој га нежно соком жића свог“.

 

Љубљаху га силно у заносу пуну

Ал` једном грлећ убав цветак мој

Завирих дубље у сјајну му круну

И љуту гују опазих у њој.

И ја је гледах где јед смрти бљује

И грозећи се тад познадох млад

Да на обмани човек срећу снује

Да је истина скоро што и јад.

 

Златну нит снова покидану спазих

И омрзну ми варљив живот клет

Процвилех горко и ногама згазих

Мој лепи, нежни и отровни цвет.

Дакле, у његовој поезији уочава се хронолошки свеобухватни низ догађања и доживљаја сопствене трагедије. Песме је писао и као младић, али не тако болне, уверавајући нас сада да трагични утисак није толико у стиховима, колико у ономе што је иза њих¹. Истовремено, пишући песме проживљеног садржаја, по принципу реципроцитета ослобађао је душу чемера као баласта, а тиме изнова оживљавао успомену на злу коб. Песме Ноћна свирка, Из једне шетње и Звони познати књижевни критичар тог доба Богдан Поповић уврстио је у своју Антологију. До тада осредњи песник, који је, као и сви песници, преводио и објавио књигу преведених песама, дотакнут личним суновратом досеже песничке висине.

Живео је у периоду српских војевања почев од балканских ратова све до 1944. године, када је умро. Припадао је више монархистичком режиму, те је његова популарност била на врхунцу до Другог светског рата. Његова поезија је после 1907. године, када је објавио збирку песама претходног циклуса, углавном патриотски-родољубива и државотворна. Песме и поеме овог жанра, дакако, изашле су из правог поетског немира, из праве потребе да буду казане, описујући живот српског ратника, стварајући слику саме битке у којој су се нашли млади људи, остављајући родитеље, жену, децу, њиве. У њима су преливи из осећања наше народне традиције и историје, традиције поноса, народног завета, непрекидних борби и устанака. У Балканском рату, у дефинитивном обрачуну с Турцима на Балкану, дигла је на ноге Србију чиста свест, топла љубав и примерна готовост целог народа. Србија је тада била морално војнички пример и углед. Нико није изостао са свирепих дужности. Управо Војислављева песма Војников опроштај, коју је писао током Првог балканског рата, у стиховима /Збогом оче! Збогом, мила мати!/Збогом ружо, скоро узабрана, Збогом љубо, сунце мојих дана/ Чувај љубо успомену моју и мој образ и синчића мог/ Збогом брда и пољане травне, Збогом горе, српске горе славне/ јасноозначава спремност будућег војникада подреди свој живот и све што му је драго, отаџбини, без наде у повратак. У песми Војничко писмо у почетним стиховима /Очајничка битка... Крв.. Оружја звека.. Покличи.. Плотуни.. Урнебесна јека.. У топовском огњу брда и планине разривене пламте/  може се чути заглушујућа битка, осетити подрхтавање тла од силине топова и топота под јуришем војске у задимљеном брду на коме се мешају мирис крви и барута. Читаоца упознаје са појединцем, као представником сваког погинулог војника:

 

Погођен у срце зрном из шрапнела,

лежи блед, осмехнут, крвава одела,

а војничко писмо још непрочитано

једним му крајичком вири из шињела.

 

Мајчино писмо, пуно дрхтаве наде да ће се рат ускоро завршити и да ће се вратити жив. Потреба да се њиме поноси као храбрим војником, неокаљаног морала, је опет стављена изнад вредности живота /дођи, али часно уздигнутог чела, да те могу с диком мојим сином звати/. И у песми Мати и син  осети се искрена емоција, достојанствена лепота чистог језика и јасног казивања. /Шта ћеш старка овде, где куршуми лете / Тражиммога Јову, моје мило дете и носим му лепе чарапе шарене/. Илићева спрска Мајка храброст је јаког карактера, црпи снагу пред сином и уместо суза и природно очекиваног, видљивог бола на лицу, она га с поносом благосиља.

„Како наши дома? - пита син полако.

Шта те нагна, нано, чак довде до мене?” 

“Здраво су. Не брини. Ја дођох, тек тако… 

и носим ти, ево, чарапе шарене.

Да ти их навучем, дед` овамо брже

Носићеш их с диком, нек је слава Богу.” 

– па покривач диже, ал’ се хитро трже 

јер спази патрљке – одсечених ногу.

Но, уздржа срце да бол не потече

и не даде сузи да из ока кане, 

већ покривач спусти и с поносом рече: 

“Жив ми био синко, и срећне ти ране!”

 

Као песник реалиста извор књижевних идеја налази и у догађајима који су обележили Први светски рат. У песмама Заветна жеља др Рајса и Комад хлеба сликовитим језиком уноси сегмент  страхота, трагедију младог живота, која није јединствена, већ свеобухватна  за време преласка српске војске преко Албаније.

 

Новембарска студен. Хучи Дрим у ноћи.

И док јата врана круже у висини,

Млад коњаник један, остављен, без моћи,

Лежи украј пута, врху на планини.

 

Полусмрзнут, гладан, усред снега ладна,

Беспомоћно чека да га смрт покоси.

Из снега му вири само рука јадна,

Ко да кору хлеба, умирући, проси.

 

Ратници...јунаци...ко на пратњи кобној,

Корачају тешко у бескрајном низу,

Снуждени и мрачни, у тишини гробној

Један од њих само приђе сасвим близу:

 

Кад виде младића он узбуђен стаде,

Два пут је, у сумњи, тужно главом ман`о,

„Синко, ево хлеба! - рече му и даде

Па још већма снужден, прође полагано.

 

И док снег албански провејава лако,

Завејани дечко, усред снега густа,

Држи хлеб у руци и почива тако

Немоћан да руку принесе до уста...

 

Његови стихови, одабрани на државном конкурсу, уклесани су на мермерној плочи величанственог маузолеја на српском гробљу Зејтинлик у Солуну на две плоче и на каменом грчком крсту изнад улаза у крипту. Многи су мислили да ти стихови припадају познатијем песнику, имењаку Војиславу Илићу. Осим имена и презимена, имали су и средње слово исто, те је песник – власник стихова на спомен плочи, додао свом имену Млађи.

Незнани туђинче, кад случајно минеш

Поред овог светог заједничког гроба,

Знај,овде су нашли вечно уточиште

Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,

Горостас у светској историјској војни,

Који је све стазе искушења прошо

И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,

Распињани на крст, на Голготе вису,

Али чврсту веру у победу крајњу

Никад, ни за часак, изгубили нису...