Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад                                                                                                                                                                  4 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
Три песме | Марија Стојиљковић Марстој

ЛУДИЛО 

Сени моја, пролази још један дан.
Сунце не долази да зарумени сан.
Срећа би заблистала као искра дечјег пева.
Срце би куцало као тупеж невиног става.
Али – чемер би пекао речи као пекач,
и сузе би изнова на уздах ставио.
Све би сени практиковале 
лето у звер да прикажу,
и јечам да стружу са пола ступца.
Сваку реч да додам, и кад продам
да заблиста ми корак на 
узглављу човековом.
Све бих дала кад не бих крала
туђе речи као своје,
да прикажем пад као туђ.
Осама ми често затвара пут,
и здрави ме уздах свеца 
као свица што зора буди.
Главо моја, дај полуди, и изнедри 
једном веселу песму, и све их
опиј небеским сводом,
полиј их све божјом водом.

ДОЂЕ ТАКО ЧАС У ЖИВОТУ 

Дође тако час у животу некако 
сув, бездахан, закочен, сморен –
попут привида да успеваш дисати, а не можеш.
Дође час, па сутрадан као да га није било.
Све сија од јутарњих боја, од ватре и силе радосне.
То се наш пут од првог до другог
екстрема ту усложњава. 
Идемо доле па горе, као болесници,
мало депресивни – мало манични.
Добро је док се не претера у скакању,
док се не изгуби контрола психе.
Али то је живот, то га чини живљим,
јер боли срце, спушта па подиже разум.
Живот – то су непрекидни часови наших осцилација, 
ритмика, динамика, музика, патос, 
или тек екстаза, парадокс, иронија.
Живот као со, хлеб, вода. Као потреба.
Од пролећа до лета, од јесени до зиме,
од рођења до гроба – само је борба,
вечна борба са животом.
Али само нека траје.

СУМЊЕ

Хеј! Прозор је сужен, а видокруг је узет.
Поглед је зато кратак. Сумњо, остани на прозору часак.
Уста су световна, најела се, напила
усана других, прича разних о несрећама давним.
Виде ли, сумњо, божјег изасланика? Ено га, гледа 
са заносне литице вечнога царства.
Видиш ли, краде ли се машта да путује 
где се не иде, где нико не иде,
где се путеви скраћују, па и мртви се враћају,
где огледало се тамни, јер вечности сјај се тамни,
и празноверје искрице вади да заслади 
шећером кварним, чемером ружним, сабласно тужним.
Трагаћемо за свицима и пренути се са птицама 
на древној жици бедне славе. 
Јер сутра је нови дан. И види се божји сан, 
и пут до тамо. Како је непроходан!  
У мислима и сновима затрпан тобом, сумњом.
Остани на прозору часак. Поглед је зато кратак.
Видокруг је узет, а прозор је сужен. Хеј!



Марија Стојиљковић Марстој