РУСАЛКА  

Јулски дан је већ јењавао и препуштао летњу жегу ноћи која је преузимала своју улогу заштитника и онога ко ће охладити ужарену земљу по којој сам газио док сам се враћао из риболова. Сунце је својим златним тоновима окупало обронке планине која се налазила испред мене. Мрак је увелико почео да је обавија доносећи неку злослутну тишину. Иако је целога дана шума била пуна разних звукова, како је мрак дубље улазио у шуму, све се стишало. Није било цвркута птица, све су отишле на починак. Само су се ноћне грабљивице припремале за лов. С тегобом у грудима ушао сам дубље у шуму, а месечина је устукнула пред огромним храстовим крошњама. Чуо сам завијање вукова у даљини и нека нелагодна језа ми је продрмала тело. Изнад мене се вину сова и одлете негде високо изнад храстова.

  Река је хучала и својим током правила заглушујућу буку одбијајући се од стене које су је окруживале са једне стране. Недалеко од мене је водопад и мало језеро које се стидљиво распрострело у овом кршу и стенама.

  Њихов одраз у језеру је давао до знања да је вода дубока, а да су наспрам ње кршевити стеновити обронци, које је тешко препешачити, поготово ноћу. Морао сам да спустим врећу са уловом и да предахнем. Још је било топло, иако је први мрак захватио планину и њене становнике.

Поново зачух глас и рефлексно бацих поглед преко рамена. Сада је ипак било неког на оном месту одакле се и малочас чуо женски глас. Девојка је нага стајала недалеко од мене. Била је нага, а јарко црвени увојци косе су јој падали преко груди све до задњице. Корачала је лагано ка мени, грациозно као да лебди, као да игра уз неку само њој познату мелодију. Осмех јој није силазио с лица. Упијала ме је погледом, овако уморног и жедног. Пружила ми је руку, ухватио сам је и устао са земље. Обавила је руке око мог врата и голо тело прислонила уз моју прљаву одећу. Гледала ме је директно у очи док ми је скидала кошуљу преко главе. Пољубила ме, а ја сам се у налету страсти истопио од једног њеног меког пољупца. Спустила ме на земљу и легла поред мене. Наставила је да ме љуби, а ја сам се препустио чаролији која је исијавала из ње.

Обгрлио сам је рукама и забацио јој црвену косу иза леђа. Имала је меку, нежну кожу. Њене очи боје храстовог лишћа су ме упитно погледале. Препустио сам се њеним пољупцима и чарима којима ме је завела. Лежао сам на леђима, а она ме је љубила, дуго и лагано, као да пером прелази преко мог тела. Гледао сам небо препуно звезда и помислио да бих могао да умрем овде у њеним рукама, са њеним чаролијама расутим по мом телу.

Осетио сам да се спушта поред мене и провлачи ми руке кроз косу. Гледао сам је задивљено, и губио се у тим њеним очима… У њеном дивно извајаном телу које је мајка природа подарила да усрећи неког... Мене… Русалка је само могла да буде са једним човеком за живота. Након тога би умирала. Нисам желео да је повредим, али једноставно сам био очаран њом. Поглед јој је говорио да се не плаши смрти и да жели да ми се преда.

Ноћ је дуго трајала, испуњена нама и нашом жељом да се изгубимо у вртлогу страсти. Звезде су лагано почеле да нестају са неба, а моја русалка је почела да бледи, све док се није претворила у сен и ишчезла.

Наставио сам да обилазим  русалкино језеро, али је никада више нисам видео. Била је на небу међу звездама. Желела је да искуси крајњу границу пре смрти која је била ослобађајућа за њу. На месту где смо лежали загрљени расло је миришљаво пољско цвеће, које ме је подсећало на моју русалку…