Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________20_
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
 Љубавна прича 

 ОНА И ОН 

¤


Она је била паметна, образована, лепа жена. Жена у чијим се очима могла слутити њена проницљивост, али и страст. Жена без мане. Или, скоро без мане, јер знао јој је једну, или је то само у његовим мислима била њена једина мана. Припадала је другом човеку. А она, иако припадајућа, дозвољавала је да је дотичу бистрине ума других, оне у којима је препознавала саму себе. Тако је потврдила да је припадност себи и свом дамару њена једино потребна снага у ова вучја времена. И поред свега, он је, негде на дну своје душе, сакрио од свих, чак и од самога себе, слутњу да његова оштроумност, његова несебична осећајност дотичу њена сва чула. Слутио је да га доживљава као човека равноправног себи, као уметника дивљења вредног, а у тој сакривеној слутњи тињала је његова бледа нада да жена у њој, крајичком ватреног ока у том човеку и уметнику види мушкарца. Она је знала да се не да наслутити оно чега нема или чега није било, да ли у овом или неком прошлом или будућем животу. То сазнање чувало је њено срце од леденица стварности што се, и сад док пише, забијају у срце срне у њој. "Нека нас на овом свету, бољи је због тебе, бољи је због мене у њему", мислила је. Знао је ту срну уплашену у шуми пуној звериња које је у њој гледало само плен, само њено тело које би да растргну.

Едвард Мунк

"Пепео"

Она је жудела да неко примети како је срнино око бистро од суза, како је дубоко као море, а топло као септембарско сунце. Све то је он видео и осећај га је снажно одвлачио од срне као ловине. У тој жени тражио је себе исто тако уплашеног и рањивог. Али њена лепота је била таква да ни њега није остављала равнодушним. И није био равнодушан, мада, знао је да дивљи свет у којем су живели никад их не може толико приближити једно до другог. Знао је, а ипак желео да и она понекад има исти тај, његов, осећај.

Док је лежала, у бунилу грознице, помало љута на себе због болести којој је дозволила да јој узме животну снагу, мислила је о његовим версама. Кад год би успела да придигне главу са јастука, читала је његове мисли скривене у стиховима. Лагано је исцељивала, враћао јој се сјај у очима. "Све је у реду чим постоји неко ко ме мислима исцељује."  Знала је да то није илузија, већ да јој његове мисли заиста помажу да окрепи посустале тело и душу. А он је у сваком трептају њеног ока видео своје спасење. У том сјају гледао је своје дане кад у грозници сопствене ватре горео. У сваком трептају слушао је речи јој неизговорене и тако занесен седао на њен праг. Седео је тако неприметан било коме осим оку уплашене срне. Седео је и чекао а да ни сам није знао шта, али био је убеђен да ће се то што чека једног дана појавити, баш ту на њеном прагу. А она, она је своју срну чувала и од њега и од себе. „Да ли јој је боље на свом или његовом прагу?“, питала се. Одговоре никад не рекоше - ни једно другоме, ни сами себи.

   Анђелко Заблаћански  


https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________