Она је била паметна,
образована, лепа жена. Жена у чијим се очима могла слутити њена проницљивост,
али и страст. Жена без мане. Или, скоро без мане, јер знао јој је једну, или је
то само у његовим мислима била њена једина мана. Припадала је другом
човеку. А она, иако припадајућа, дозвољавала је да је дотичу бистрине ума других,
оне у којима је препознавала саму себе. Тако је потврдила да је припадност себи
и свом дамару њена једино потребна снага у ова вучја времена. И поред свега, он
је, негде на дну своје душе, сакрио од свих, чак и од самога себе, слутњу да
његова оштроумност, његова несебична осећајност дотичу њена сва чула. Слутио је
да га доживљава као човека равноправног себи, као уметника дивљења вредног, а у
тој сакривеној слутњи тињала је његова бледа нада да жена у њој, крајичком
ватреног ока у том човеку и уметнику види мушкарца. Она је знала да се не да
наслутити оно чега нема или чега није било, да ли у овом или неком прошлом или
будућем животу. То сазнање чувало је њено срце од леденица стварности што се, и
сад док пише, забијају у срце срне у њој. "Нека нас на овом свету, бољи је
због тебе, бољи је због мене у њему", мислила је. Знао је ту срну
уплашену у шуми пуној звериња које је у њој гледало само плен, само њено тело
које би да растргну.
Она је жудела да неко примети
како је срнино око бистро од суза, како је дубоко као море, а топло као
септембарско сунце. Све то је он видео и осећај га је снажно одвлачио од срне
као ловине. У тој жени тражио је себе исто тако уплашеног и рањивог. Али њена
лепота је била таква да ни њега није остављала равнодушним. И није био
равнодушан, мада, знао је да дивљи свет у којем су живели никад их не може
толико приближити једно до другог. Знао је, а ипак желео да и она понекад има
исти тај, његов, осећај.
Док је лежала, у бунилу
грознице, помало љута на себе због болести којој је дозволила да јој узме
животну снагу, мислила је о његовим версама. Кад год би успела да придигне
главу са јастука, читала је његове мисли скривене у стиховима. Лагано је
исцељивала, враћао јој се сјај у очима. "Све је у реду чим постоји
неко ко ме мислима исцељује." Знала је да то није илузија, већ
да јој његове мисли заиста помажу да окрепи посустале тело и душу. А он је у
сваком трептају њеног ока видео своје спасење. У том сјају гледао је своје дане
кад у грозници сопствене ватре горео. У сваком трептају слушао је речи јој
неизговорене и тако занесен седао на њен праг. Седео је тако неприметан било
коме осим оку уплашене срне. Седео је и чекао а да ни сам није знао шта, али
био је убеђен да ће се то што чека једног дана појавити, баш ту на њеном прагу.
А она, она је своју срну чувала и од њега и од себе. „Да ли јој је боље на
свом или његовом прагу?“, питала се. Одговоре никад не рекоше - ни једно
другоме, ни сами себи.
|