Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________5_

  Да не заборавимо 
Доситеј Обрдовић - басне

Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742. или 1744 – Београд, 28. матр 1811) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Рођен је у румунском делу Баната тадашње Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је многа дела, међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао, првенствено дела програмског типа, међу којима је најпознатије Живот и прикљученија.

¤

ЛАВ, КУРЈАК И ЛИСАЦ

Лав, први и најстарији од свију лавова и цар свију животиња, находећи се слаба здравља, не излазаше из своје пештере. Многи лавови, царски министри, прочих звериња кнезови и поглавари, и сами мајмун, мајмунски биров, кроме једне лисице, сакупе се за посетити и нагледати лава, цара свом. Курјак, први курјачки муселим, одавно паметозлопствоваше на једнога комшију свога, старога лисца, зато што ови, најдебље гуске хватајући, себе самога чашћаше без најмањег курјаку пешкеша. И тако ови непрестано вребљаше способно време како ће лисцу скувати попару. Сада, дакле, не видећи га у скупштини, почне на њем клеветати, говорећи да сам он не само на поштује но и презире и за поруганије држи лава господара.

У то вријеме приспе и лисац, и чује с врата курјачју похвалу; но чинећи се као да ништа не зна, дерзновено уђе, стане насред пештере и учини лаву понизњејшу реверенцију. Лав, сав разјарен, не гледајући на његов поклон и комплименте, с громовитим гласом: „Тако ли је то – начне говорити – кад сам ја здрав, ти си први при мени; а кад сам болестан, онда си последњи!“ „Сама љубов и верност моја к теби и попеченије о твојем здрављу причина су што ја касно долазим и лекарство ти носим“. „Које је то? Казуј, и не сумњај о мојеј благодарности“, рече лав. „Жива курјака заповеди одерати – одговори лис – и врућом се његовом обложи кожом и у мало времена, тако ми лисца и његове коже, биће ти лакше!“ Макне цар главом, скоче лавови на курјака, шчепају ти нам га и начну га дерати. Бедни курјак стане курјачки дречати, а лисац к њему: „ Како си свирао, комшија, тако сад играј!“

  • НАРАВОУЧЕНИЈЕ:
 Ово исто бива људма којих ум није просвештен чистом науком, који живу у глупости и варварству, и којих су качества и склоњенија својствам четвероножних животиња подобна. Цар који не обилази земље своје и не тражи далеко од себе даже до самих најодаљених граница прогнату и сакривену истину; који не иште да позна оне који га окружавају, и верује оном ко пре дође и оном који уме лепше говорити, хитрије лагати и искусније ласкати — подобан је ове басне лаву, који верује све што му курјак каже. А кад дође лисац, само уме ли он боље слаткословити и лагати, нек се онда држи курјак! Човек љубокористан и лаком приличан је нашем курјаку, који злоби на лисца не зато што он краде и туђе отима, него што I њега крађе своје учасником бити не удостојава. Лисац нам овде не игра сасвим достојну осужденија персону, и он лаже како најбоље зна и може, ал' ваља му простити, јер му је до главе. Кад виле дођу к очима, тешко оном ко не уме шеврднути. Мало је С о к р а т а и К а т о н а на свету који, у овако критическим окресностима, не би овог истога лисца себи за приклад узели. Но овога се оном народу није бојати којим правдољубив и просвештен владјетељ управља и гди праведни закони сву силу имаду, гди су и сами подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан. Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу. „Онде — одговори старац — гди се слаби не боји силнога, нит сељанин плаши пред спахијом, гди се сиромах богата не стиди, нити поштен човек мари што непоштен о њему говори, и гди јавни непоштен жиг на челу носи.” Један босански везир питао је старце Бошњаке: „Хе, кметови, кажите ми право: који вам је најбољи био паша откад је цар Босну освојио?“ „Честити везиру, они који је отуд пошао а к нами не дошао”, одговоре простосрдечни старци.


¤

ЛИСИЦА И КУПИНА

Лисица прелазећи преко плота поклизне, и за не пасти ухвати се за купину, раздере и окрвави све шапке о купинино трње. „Чемерна ми твоја помоћ“, почне се тужити на купину, „боље би било да сам пала него што сам од тебе помоћи искала. Мени кукавној! Како си ме оскатила!“

„Ко ти је крив?“, одговори купина. „Ко ти се рече за ме хватати и од мене помоћ искати, кад ти добро знаш како ја помажем?“

        • НАРАВОУЧЕНИЈЕ:
Добро треба гледати од кога ко помоћ иште.


¤

ЧАВКА И ОРАО

Чавка види орла гди слети на једно јагње, уграби га и однесе. Онда и ова залети се на овна, замрси нокше у овнову вуну, пак не може да одлети. Ухвати је овчар, ишчупа јој крила и дâ је деци да се с њом играју: „Ево вам, децо, чавка“, рече, „која хоће да је боља и од орла.“ Онда је деца вежу конопцем за ногу, пак је хране и с њом се играју; а кад јој понарасту крила, украде се и одлети с концем на нози. Замота се конац око гране, и тако остане висећи. Тада се почне она тужити на се говорећи: „Ала сам сасвим луда чавка! Прво, што се упуштам у тело преко силе моје и снаге, а друго: што не хотећи трпити децу, морам, овде погинути.“

      • НАРАВОУЧЕНИЈЕ:
Јавна је и ове басне наука: не упуштати се у шта није ко кадар, и за избегнути већега зла, подносити и трпити мање.


¤

ПАС И ЊЕГОВА СЕНКА

Носио пас парче меса. Пролазећи поред реке, спазио је у води своју сенку. Помислио је да је у води неки други пас. Учини му се да је у устима оног другог пса веће парче меса, па скочи да му га отме. При том испусти свој комад, те му га вода однесе.
           После тога пас се чудио како у исти мах нестадоше оба комада меса.

  • НАРАВОУЧЕНИЈЕ:
            Не види се оно што се има, зато што се гледа оно што се жели.

¤

МАГАРАЦ КОЈИ ПРОМЕЊУЈЕ ГОСПОДАРЕ

Магарац служаше у једног башчована, и видећи му се ту одвећ тешко, зажели променити господара. Ови га прода једном циглару, гди непрестано носећи земљу и цигле, и не имајући такове зелени као при башчовану, јошт више о промени почне молити. Циглар га прода табагџији, при којему носећи коже на воду, дома и на вашар, рекне сам себи: „Сад сам дошао онде гди ми надлежи! Овај прави коже: он ће и моју скоро начинити.“

      • НАРАВОУЧЕНИЈЕ:

     Ко је принуђен служити, нека не мења често господаре; и ком је добро на једном месту, нека га добро чува. Ко нејма друге вредности него товар носити, њему је код башчована најбоље.

 Припремила  Јелена Глишић

https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________