Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________13_


  49. КОЧИЋЕВ ЗБОР  





Пише: Јелена Глишић 

 

ОДРЖАН 49. КОЧИЋЕВ ЗБОР У БАЊОЈ ЛУЦИ

У градском парку у Бањој Луци, који носи име великог писца и народног трибуна, свечано је 24. августа отворен  49. Кочићев збор. На почетку светковине положен је вијенац испред споменика Петру Кочићу, а овај чин су обавили академик Витомир Поповић, предсједник Завичајног друштва Змијање, који је нагласио да „данас имамо своје уточиште, своју територију, а то је Република Српска у којој српски народ има своју слободу, управо онако како је Кочић у своје вријеме сањао и прижељкивао“, те књижевници Предраг Бјелошевић и Радмило В. Радовановић. Предсједник Народне скупштине РС, Игор Радојчић, пригодном бесједом je означио свечано отвореним зборовање Кочићу у славу.

Занимљив програм за бројне присутне у Градском парку Петар Кочић приредили су чланови Централног КУД младих Веселин Маслеша, које је са Кочићевим збором скоро пола вијека, затим тамбурашки оркестар Здравка Ћосића, етно-група Траг и гудачки квартет Академије умјетности Бања Лука. Овом згодом стихове Кочићу у славу казивали су Боро Капетановић, Душан Праћа, Миладин Берић и Радмило В. Радовановић.

Након тога је у изложбеном салону Културног центра Бански двор отворена изложба радова осам ликовних умјетника, учесника овогодишњег Ликовног саборовања Змијање 2014.

Гдје год се приређују манифестације из програма Кочићевог збора значајно је присуство књижевника, учесника зборовања. Али, два су садржаја од изузетног значаја:

Први је одржан  29. августа у вијећници Културног центра Бански двор у Бањој Луци, а са насловом Кочићу у част на коме су учествовали писци: Недељко Бабић (Милићи), Предраг Бјелошевић (Бања Лука), Берислав Благојевић (Бања Лука), Бранко Брђанин Бајовић (Бања Лука), Миленко Вујичић (Бања Лука), Наташа Гламочанин (Приједор), Радо Димитријевић (Градишка), Жељко Ђурђевић (Бања Лука), Милорад Мишо Ђурђевић (Дервента), Јелина Ђурковић (Бијељина), Ранко Прерадовић (Бања Лука), Ранко Рисојевић (Бања Лука), Јованка Стојчиновић Николић (Добој), Тања Ступар Трифуновић (Бања Лука), Александра Чворовић (Бања Лука) и други. „Ако желимо да славимо Петра Кочића, нашег великана и писца, онда можемо да га славимо на један нови начин у складу са временом у којем живимо. Треба да упознамо и окружење и свијет са његовим дјелом, можемо да то учинимо уколико у Бањалуку на Кочићев збор доводимо писце и преводиоце из свијета, што и јесте наш циљ“, истакао је Бјелошевић.

Други је свечани наступ у оквиру свечане академије Молитва слободи која је одржана 30. августа, такође у Банском двору. Учествовали су пјесници: Љубица Рајкић (Румунија), Милутин Мићовић (Црна Гора), Виктор Б. Шећеровски (Македонија), Нађа Попов (Бугарска), Новица Соврлић (Косово и Метохија, Србија), Горан Ђорђевић, Драган Јовановић Данилов и Звонко Карановић (Србија). Пјесници су увеличали свечаност својим  пјесмама, а те пјесме су објављене и у 38. броју часпописа Змијање, објављеном августа 2014. године. У овом броју Суштине поетике преносимо неке од тих пјесама:

Љубица Рајкић: СРПСКА СРЕЋА

Док сам била срећна
као светлосни јерусалимски
Патријарх
нисам знала да ћу остатак
провести у савршеној
несрећи, људи моји.

Нисам знала
да занимање песник,
и не постији…

Ипак, и тако глупу,
чаушескова полиција ме је приводила
да им објасним термине
„Српики“ и то још „писац“, сине…

Ја сам у своју одбрану рекла:
„Уважени књижевници и фарисеји,
признајем да стоји крст
на мом дому и хлебу.
И ако сам рођена у туђој земљи,
признајем
да живим на српском небу!

Ако сте ме позвали
да ми изнова и изнова све узмете,
да ме учланите у убоге.
Није страшно души мојој.
Српски краљеви Немањићи су
на Велики Четвртак
сиротињи прали ноге.

Ако мислите да ми овом приликом
наплатите ваздух и задњи дах
ништа
нама је бесплатно
Господ дао благодат.

Ако сте наумили да ме
по ко зна који пут
сви силујете и черечите
признајем
да је стравично души мојој, не дај
Боже ником, страшно је души да прође ђавољи
суд и пак'о,
а вама је лако…

А кад смо већ код душе,
да вам објасним:
Србин,
уважени мучитељи,
Србин,
не треба да завиди ником.

Јер је милостиви Господ Исус
паћеницима својим припремио
Свети Ћивот.

Не радујете се, будале.
Сви иду у смрт.

Само разапети иду у живот“.

 

Милутин Мићовић: ВЛАДИЧИНА СУЗА

Напојен жучи
Од ближњих и даљњих
Азијата и Европљана
Своје судбине

У слаткој ватри пред Творцем
Слушао је рођене ријечи
Као да га Лијепо нема:

Изведох Црногорце пред тобом
Љепше но су икад били
Дадох Србима мудрости
Више но што су икад имали
Ставих им мач о појасу
Сјајнији него су сањали

На бурној брежини, усамљеног
Појиш ме свештеним лучама, Господе
Док свијет мртвим сном спава
Адским силама надахњује

Остављам сироте Црногорце
Угашено Косово, моја изгорјела прса
Тешке облаке над Ловћеном
Пјесме, звјездане сузе

Да ме виде у будним ноћима
Кад ме у својим данима
Видјети не могаше

 

Виктор Б. Шећеровски: ФУСНОТА БРОЈ 3
 
1. ИГРА
 
Кад год се сретну Судбина
Пролазност и њена Тајновитост
У њихов сан улази
Туга
Да једном дневно отвори врата
Не би ли светлост и тама
Истражили
Зашто се у бесмртности подједнако
скривају
Живот и његова Сенка
 
2.
Све чешће ћутим
 
Не могу да се начудим
Мојој равнодушности
Јер то што ме не дотиче односи се на оне
Које највише волим
Али Виђено није увек и Истинито
Једино се понекад поклопи
Кад у Живот уђе Смрт
Обично се дешава да се тајно ушуња
Потом годинама скривена
Неосетно поткрада Живот
 
3.
Често се загљени појављују у шетњи
Пију вино
Купују на пјаци папирнате марамице
Држе се за руке
И загрљени заједно одлазе у кревет
Обоје су пуни зебње
 
4.
Животу није јасна њена топлина којом га обасипа
Смрт се сваког јутра чуди његовом незнању
Чим огреје сунце заводи га непогрешивом загонетком
И дискретним покретима све више
Улази у његову слободу
 
5.
Све чешће ћутим
Јер једино у Теорији Свега
Може да се досегне немогуће
А знам да су и Живот и Смрт у дослуху
И неће одолети својим намерама
 
6.
А једино је истина
Док човек гори
Цео свет се греје
Кад изгори човек
Тад пепео је све

 

Нађа Попов: МЕЂУВЛАШЋЕ БОЖИЈЕ
 
Богдану Глишеву
 
Увијек је наша срећа таква –
да смо дивљач са скупоцјеном кожом.
Неугодан и запуштен –
тај свијет не личи на сцену;
са ловачким сценама се забавља
затеже нам омчу сваки тренутак…
Тај свијет уопште не заслужује
да га посматрамо кроз лупу.
 
Растјерује нас оштрим лактовима,
празног погледа и празних шака
њему смо потребни (а не одрасли
са сонетима неког Шекспира);
опет труло плива одозго,
опет час пет пара не вриједи…
 
Понајбоље је да проговоримо
о Ахматовој, Бродском и Струве!
И док своје судбине расплићемо,
да заборавимо гомиле крдо
и вашар убогих дана,
за које смо причвршћени.
 
Као да нисмо погодили, опет се нисмо
поклопили са јединствном „мјесто-вријеме“.
Али оно што нам је Бог дао –
само Он може да нам одузме.
 
                                                (Превод са бугарског: Ганчо САВОВ)

              У традиционалну културну манифестацију „Кочићев збор“ ове године је укључено и такмичење у бесједништву студената правних факултета из Бање Луке, Источног Сарајева и Београда.

           Традиоционално се на Кочичевом збору додјељује Кочићева награда. Овогодишњи добитник Кочићеве награде за животно дјело на 49. Кочићевом збору је књижевник и афористичар из Бање Луке Слободан Јанковић. Рођен је 1935. године у Врбљанима, Кочићевом завичају. Професор, доктор медицинских наука, током протеклог времена, ух захтјеван љекарски позив, као директор Клинике за плућне болести у Бањој Луци, научни рад и наставу на Медицинском факултету, Јанковић је писао бројна и занимљива књижевна дјела. Објавио је 49 књига, читаву једну малу библиотеку. То књижевно дјело није само обимно, него је и разноврсно и разнозначно. Романи, приповијетке, хумореске, афоризми и сатиричне приче писани су за одрасле читаоце и дјецу. Као познати афористичар, Јанковић је превођен на руски, њемачки, шпански, бугарски и македонски језик. Један избор његових афоризама уврштен је у домаће и европске антологије. Умјетничку вриједност Јанковићевих дјела потврђују и значајна признања на разним странама. Роман Мрља на сунцу на конкурсу новосадског Дневника награђен је првом наградом. Трилогија Мјесечина над Врбљанима од Кочићеве задужбине добила је Кочићево перо. Романи Портрет једне Анђеле и Миландор овјенчани су наградом Драгојло Дудић. Болнички човјек проглашен је за књигу године града Бања Лука. За Златну рибицу, роман за дјецу, Јанковић је добио награду Станко Ракита. У Апатину је прича Наша лађа освојила прву награду, а афоризми у Крушевцу Златну кацигу.

          Овогодишњу награду Змијањче, која се додјељује за најбоља остварења основаца писана на трагу великана Кочића, по одлуци жирија, отишла је у Рогатицу. Награда је додијељена Милану Пурковићу, ученику шестог разреда ОШ „Свети Сава“ из Рогатице за пјесму Огњиште. Милан је рођен 24. јануара 2002. године у Фочи. Отац Милорад и мајка Јасна су просвјетни радници. Од првог разреда ја одличан ученик, а бави се и спортом. У слободно вријеме пише пјесме, а најрадије на теме које су дате у многим конкурсима за различите манифестације. Миланове пјесме су награђиване и објављиване у збиркама поезије за дјецу.

Милан Пурковић: ОГЊИШТЕ
 
Дјед је често говорио
да је човјек једно ништа,
кад остави родну груду
и кад оде са огњишта.
 
Нисам добро разумио
то што дјед прича свима,
да је човјек цијели човјек
кад огњиште своје има.
 
Ја сам, сине, остарио,
бити мора шта ће бити.
Огњиште нам добро чувај
и немој га оставити.
 
Огњиште је ова кућа,
овај поток и бунари,
ове њиве и ливаде
и крај куће орах стари.
 
Огњиште је наше село,
ове штале и амбари,
ова шума и ријека,
па и јасен овај стари.
 
И у свијет ако одеш,
никад немој понос дати.
И кад свега буде доста,
огњишту се своме врати.

                         Централна свечаност овогодишњег 49.  Кочићевог збора одржана је у Кочићевом родном селу Стричићима, гдје су додијељене награде и одржан пригодан културно-умјетнички програм, те традиционална борба бикова.

 ПОШЉЕДЊА СУЗА
 
Клонуле су младе груди, изумрли осјећаји,
А у оку испијеном пошљедња се суза сјаји.
 
Ишчезли су мили снови, а живот ми као сјена,
Са сломљеним духом лута кроз пољане
успомена.
 
Кад застанем, сав задрхтим, јер се свуда
гробље стере,
Гробље свето слатких нада, гробље свето
жарке вјере.
 
Занесем се и јаукнем на згаришту идеала,
И спустим се с горком тугом гдје ј'
пошљедња нада пала.
 
Свуда пустош, нигдје знака, да се шири
живот данка!
Следило се, изумрло у гробници вјечна
санка.
 
И пошљедња суза паде на гробницу
освештану
Остављајућ' бједни живот измученом
сиротану.



 
Биографија

Петар Кочић рођен је 29. јуна 1877. године, годину дана уочи Берлинског конгреса који је Босну и Херцеговину дао на управу Аустрији на тридесет година. Родио се на Змијању, село Стричићи, у Босанској крајини, у брвнари без прозора, у оном херојском крају који никад није био под кметством. Петар је први човјек у свом роду који је сишао са планина и отиснуо се у свијет.

Биле су му двије године кад је изгубио мајку, његов отац, свештеник Јован, из дубоке жалости за женом, напустио је кућу и дјецу и отишао у манастир Гомионицу и постао монах Герасим.

Из баба-Видине школе крај оваца и говеда, кренуо је Кочић по очевој жељи у манастир Гомионицу да учи читати и писати код полуписменух, бистрих и родољубивих калуђера. У манастиру је завршио два разреда основне школе (више их тамо није ни било). Остала два учио је у Бањој Луци. По завршетку основе школе, 1891. године, Кочић је по очевој жељи кренуо у Гимназију у Сарајево. Отац је сањао о томе да му старији син постане свештеник и да тиме настави породичну традицију, али Кочићева природа борца наговјештавала је да се очеви снови неће испунити.

После судара са школским властима, Кочић је 1895. године прешао у Београд. Тамо је исте године завршио четврти разред Гимназије и уписао се у пети. Гимназију је завршио у јуну 1899. године и отишао у Беч да студира славистику код чувеног професора Јагића. У Бечу Кочић улази у круг студената Босанаца и почиње да се бави литературом и националном борбом. У кружоку Павла Лагарића написао је Кочић своје прве радове.

Прва збирка његових приповједака под насловом С планиине и испод планине  појавила се у Сремским Карловцима 1902. године. Овом збирком у српску књижевност ушао је писац "од талента, од стварног и оригиналног талента". Двије године касније, појављује се друга збирка коју Кочић посвећује "успомени на генија Ђуру Јакшића", а најзначајнија новина ове збирке је позната сатирична актовка Јазавац пред судом.

Кочић је у јуну  1904. године апсолвирао филозофију и затражио службу од српског министарства просвјете. Постављен је за професора српског језика и књижевности у учитељској школи у Скопљу. Привлачила су га стара огњишта, српске славе и величине. Убрзо је дошао у сукоб са онима који су угњетавали незаштићене у новој средини и у касну јесен 1905. године напушта Скопље и одлази у Сарајево.

У Сарајево је стигао као познат књижевник и публициста. У својој Босни развија широку политичку и културну активност због које су га окупационе власти гониле. Тако је био протјеран из Сарајева. Али, Кочић не мирује. Одлази у Бању Луку и у својој Крајини покреће лист Отаџбина са намјером да око себе окупи све национално свјесне борце. Ипак, полиција га није остављала на миру. Од октобра 1907. до 1909. Кочић с мањим прекидима тамнује по разним аустријским робијашницама.

По изласку са робије велики пјесник Босанске Крајине опет се враћа литератури. Почетком 1910. године обављује у Загребу збирку приповједака под насловом Јауци са Змијања, а већ идуће године и своју хомористичко-сатиричну проповијетку Суданија. Крајем 1912. године почео је да осјећа брзо напредовање прогресивне парализе.

Борба за ослобођење и уједињење отпочиње управо оне године кад је писац осјетио да је тешко болестан. Морао је да се лијечи онда кад је требало да се бори. Пред сам почетак Првог свјетског рата, 1914. године, Кочићеви прелазе у Београд и Петра смјештају у душевну болницу. И нестао је тихо, нечујно, у праскозорје једног августовског дана 1916. године у поробљеном Београду. Некако пред смрт он је са уздахом рекао: "У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству вајме и умријех." Пријатељи су га ујутру нашли у мртвачници.

Често се говорило да је Кочић Борац бацио у сјену Кочића Пјесника. Не треба пјесника и борца супростављати једног другом; да није било једнога не би било ни другога. Кочић је почео да пише из потребе да се бори и све своје особине као човјека и борца са страшћу је преливао у своје ликове. Њих је доста: духовити, превејани и комплексни Давид Штрбац, шаљиви, хвалисави и трагични Симеун Ђак, сурови и мрачни мрчајски прото, занесени Реља Кнежевић...



https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________