Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________12_
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/

 Сатира код Милована Глишића
 ЕСЕЈ О "ГЛАВИ ШЕЋЕРА" 

¤

 



Пише: Енеа Хотић
 

Милован Глишић
(1847-1908)

Најзначајнији дио Глишићевог књижевног рада представљају сатире. Њима је он, полазећи од битних особина реалистичког метода, створио профиле цијелог низа ликова, оцртао значајне друштвене појаве и процесе, освијетлио неке ознаке епохе, без којих би она остала недовољно уобличена, па и осиромашена, и ухватио боје пресудне за продорнију структуралну анализу и цјеловитију слику средине.  Претежно је у тим сатирама ријеч о селу, али су се односи и појаве, узроци и посљедице,  толико испреплели и усложили да се град и село често налазе у истом животном опсегу, везани нераскидивим концима међусобних сродности и наклоности, али још и више разједињени супротностима сурове борбе око новчане моћи.  Своје сатире Глишић је стварао на мотивима који су били природни одјеци друштвене стварности.  Карактеристично је за Глишићев метод што је он неке људе које је описао у својим приповијеткама и лично познавао и пратио њихов рад.  Зеленашење, бирократски систем, културна заосталост, примитивизам, паразитски начин живота попова и учитеља, густа огрезлост у сујевјерје, разноврсни и многоврсни пороци у људима и у њиховим односима, проткали су Глишићев текст горчином истинољубивог свједочанства и одредили његову  књижевну природу.

По ширини и пространству тематског обухватања једна од најзначајнијих Глишићевих приповједака је приповијетка Глава шећера. Композиционо је нејединствена, јер садржи више одијељених тема и више приповједачких мотива, састављајући своју цјелину од овлаш повезаних, понекад тоном и духом различитих епизода, али је синтеза оних особина којима ће Глишић најбоље одразити друштвено-економска и морална превирања, грчења и посртања једне средине и једног времена. Од ироничне безазлености до сатиричне јеткости, од сувог реалистичког податка до карактеролошког уопштавања, Глава шећера је истовремено анегдотски снимак једног лукавог поступка, али и процеса раслојавања села, историја пропадања сељака Радана и богаћења капетана Максима Сармашевића, слика удруженог дјеловања бирократске власти и сеоских "интережџија", па тиме продире у слојевитост тадашњих односа. Цијела приповијетка је у распону двају крајности: једна је како сељаци говоре о казнама на небу, у вјечности, које ће стићи каишаре и зеленаше, а говоре то ради своје утјехе, ради властитог олакшања, јер правде на земљи нема, а друга је она хучна и бучна слава сеоског ћате Давида Узловића, са скупом паразита и насилника. Између та два крајња руба своје приповијетке Глишић је смејстио ликове и догађаје у једну невеселу фабулу и једну потресну оптужбу. У портрету капетана Сармашевића иронија се остварила и показала у пуном сјају, зазвучала је привидима једне стварности. Под углађеном спољашношћу капетановом, под кринком цивилизованог понашања - што би требало да представља напредак - крије се опак и грамзив дух бирократе. Тај дух ће пронаћи нов начин глобљења сељака, рафиниран у формалној исправности, гледаној споља, и у унутрашњој игри, тврдој и суровој, којом се искривљује закон, изопачавају односи и злоупотребљава положај. Ту је иронија прешла у сатиру, горку и продорну, а писац је остварио незаборавне тренутке своје прозе.

Глишић је посебно скретао пажњу на поткупљивост ситних сеоских моћника и то је описао у приповијеци Глава шећера. Сељак Радан је жртва ситуације у којој се нашао, наиме, присиљен је да посуди од човјека који је у данашњим оквирима зеленаш. У то вријеме  су га звали  неко ко даје “интерез”, како каже Глишић. Тај Узловић је наводно од помоћи људима у селу, али они у немогућности да му врате све дубље пропадају у глиб живота. Приповијетка почиње прилазом Радана на колима који разговара са професором, чак у једном моменту он се професору и подсмијава и жали га што се бави тим послом (авај, није ли тако и данас?!) У тој сцени писац уводи и чувену “главу шећера”. Сазнајемо да је намијењена капетану. Радан одлази у кафану и ту почињу да се плету невјероватне приче о сабластима и “нечастивим “ силама које праве проблем сељацима. И Радан ће доживјети епизоду са дрекавцем (дјететом које се чудно смије и послије му се натовари на леђа и окрњи неприкосновену главу шећера). Касније сазнајемо да ће му капетан јако замјерити што је глава шећера оштећена, па не може да је препродаје за пријашњу цијену. Настојаће да се освети Радану тако што ће на слави код Давида Узловића који је посудио новац Радану, да наговори овог да му отме виноград. Писац нам приказује Радана као жртву зеленаша и ситносопственика Максима, који гледа само свој интерес у сарадњи са Ђуком, омиљеним војником, како каже писац. Труљење сеоске средине усљед утицаја струја из већих средина постаје све горе. То је оно што је и основна тема приповијетке - приказати како је мали човјек, неуки сељак принуђен на компромисе, што не размишљајући, што из властите наивности. Дакле, приказан је широк спектар типова људи који живе у истој средини.

Милован Глишић је у овој приповијеци указао на велики проблем који може настати у свим срединама, биле оне сеоске или градске. Наиме, “утицајни” људи, као што је то био капетан Максим или Давид Узловић свој ауторирет и такозвани положај нису стицали својим људским понашањем него потчињавањем других и стављањем у робовску позицију. Уживали су у томе да виде како им се други клањају и уважавају, а с обзиром да нису људи који своју памет користе у нормалне сврхе, повјеровали  су у све наклоности које су добијали од сељана. (Авај, није ли тако и данас?!) Капетан Максим се крио иза своје титуле и  вјешто је користио. Кад се оголи његов карактер , остаје само љуштура сасушена на сунцу. Он суштине и нема. Мали је под небеском капом и сличан гмизавцу којег се сви боје, али на крају желе да га се ријеше. Наравно да то уопште није лако и сама свијест сељана је таква да овакав лик може постати неко кога други уважавају. Давид Узловић је другачији, он се перфидно прави да ништа не разумије, а у ствари све разумије, па нас може заварати његово замуцкивање за столом на слави и тобоже несхватање шта то треба да уради Радану. Он је опет неко ко је потонуо због своје немоћи, због “потписивања пакта са ђаволом” (узима позајмицу од зеленаша Узловића), слијепо служи капетану, и гле ироније -  окрњена глава шећера му долази главе! Капетан кује завјеру против њега и спороводи је у дјело.

Сатира указује на поремећене односе у друштву, а Милован Глишић је зналачки преточио збивања у малој средини у приповијетку која шаље јасну поруку.  Овакве појаве постоје,  требамо се позвати на сопствену савјест, ослушкивати себе, не подлећи утицајима новокомпонованих дешавања и по сваку цијену требамо сачувати породицу која је најјачи штит у свим, па и злим временима која долазе и пролазе. Све може да превари, али породица и истински пријатељи не.


 

¤


https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________