Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________20_

    Заборављени песници    

Велес Перић

         
Велес Перић (право име Петар Перић) је српски песник чија је звезда кратко засјала након Другог светског рата и брзо била угашена.

Рођен је 1924. године у  Београду. Због припадности СКОЈ-у избачен из Треће београдске гимназије 1943. године и матурирао je тек 1945. године по ослобођењу. Студирао је права на Београдском универзитету и био један од најпопуларнијих песника 1946. и 1947. године све до хапшења 1949. године и отпремања на Голи оток.

Поезијом се више није бавио јавно, и за живота није објавио ниједну збирку песама. То је после његове смрти, 1995. године, учинио његов голооточки пријатељ и писац Галиб Сулејмановић, објавивши у приватном издању (Независна издања Слободана Машића) песме које је успео да сакупи под насловом Кроз зелени талас. Неке од његових песма су данас заступљене у антологијама и изборима, а најпознатија Кочијашу, сачувана у више верзија, пева се као стара градска песма.

Умро је 1991. године у Београду.


 

НЕ, НИЈЕ ТО НИ РАНА ДУШЕ...

Признајем, тешко је добар песник бити,
и у своје срце заривати канџе.
— Ал', много је теже због девојке пити,
и љуштити срце
           попут поморанџе.

Не, није то ни рана душе,
то је са леве стране срушен
цео грудни кош!
— И више још!
У ребрима поломљеним к'о катарке
дува
бура.
— Била је отровна попут шарке
и болна
          — к'о фрактура..


 
МОЈ ПУТ

Хоће ли ико знати у свету
са каквих стаза, матица, река,
— с какве сам оштрице на жилету
извук'о себе
          у човека.

Са пута који сам пропада,
где сам до срца био решетан,
с последњом чађи великог града,
где реч човечја
          гуши к'о метан.

Хоће ли знати да су ти људи,
с којим' ме некад понео вал,
пред овом великом зором што руди,
склизнули
          — негде — у криминал.

И да је светски прелом у мени,
кроз саму кичму моју пук'о.
— И да је само барјак црвени
мене у живот — напред — повук'о.

У сенци портала
ноћнога локала,
он — од десет лета — на пиколи свира.
Улица је плава од снежних кристала,
у којим' се неон-светло рефлектира.


 

КОЧИЈАШУ

Месец — свинга
од месинга,
          небом лута.
Кочијашу,
скрени кола поред пута.

Кочијашу,
хајд' на чашу,
дођи, друже, да те питам,
коме њене руке машу,
ове ноћи
          док се скитам.

Ноћ је пала,
кола стала,
          коњи врани
и врата су зашкрипала
на механи.

Никог нема.
Крчмар дрема
преко стола.
Газда, ми смо два боема,
и жељни смо алкохола.

Прич'о сам јој о пролећу,
можда грешно,
можда чудно.
Она дуну к'о у свећу.
Све угаси,
          све залудно.

Не сећам се ничег више,
памтим само бат корака,
који нам се поделише
на две стране
          од сокака.

Она једном, а ја другом.
Растасмо се без свршетка,
пијан звиждук, место метка,
просвир'о сам само
          тугом.

Пошао сам без заклона
низ улицу, коју пљујем.
И мислио, да л' зна она,
у шта све ја
          не верујем.

Пошао сам куд ме носе
две ципеле, к'о два сплава.
— Пијан, ружан, густе косе,
празно срце,
          пуна глава.

Кочијашу,
испиј чашу,
испијмо је за човека.
И потерај сад у касу,
на путу нас
          зора чека




 
ДЕЧАК СА ПИКОЛОМ

У сенци портала
ноћнога локала,
он — од десет лета — на пиколи свира.
У кошуљи само, без капе, без шала,
ногом у сандали по снегу басира.

______________________________________________________________